Archive for септембар, 2018


Žika jajar

SANYO DIGITAL CAMERA

 

Zvvrrr, interfon:
– Ko je?
– Žika jajar!
Deda Žika, se samokrstio u jajara. Donosio nam je jaja u kotarici na vrata, svake nedelje. Gluv ko top. Imao je aparat, al’ kao da nije radio. Sve dok ne treba da se plati. Onda je znao da sabere, oduzme i vrati tačno kusur.
Mnogo puta nisam htela da mu otvorim vrata. Ne trebaju mi jaja. Deda Žika zvoni deset puta, lupa rukom u vrata dok ne otvorim. Misli, ako je on gluv da su svi.
Tužno je što mu je pola komšiluka, uzimalo na crtu. Žalio nam se. Ovi mu duguju pet hiljada, oni sedam.. a neće da mu otvore vrata.
Nema ga već dugo. Ne znam šta je s njim, znam da je iz nekog sela iz okoline Aranđelovca. Dovozio je sam auto do Beograda, šetao po naselju s jajima, rakijom, orasima i zarađivao neki dinar preko penzije. Imao je oko osamdeset godina.
Sećam se da je dolazio i kod dede dok je bio živ.
Niko, a neko ko je unosio zdrav seljački rad, logiku i jaja u naše domove.
Niko, ko se pamti.
Mnogo ljudi prođe kroz naše živote. Misle da su niko, a ostave trag.
Mnogo njih prođe, misle da su neko, a niko ih se ne seća.
Živeo moj deda Žika jajar, bio živ ili ne.

Advertisements

Kurva srcu

40657858_296138491198241_8869450969134399488_n

 

Da bar mogu da odem od sebe.

Negde.

Gde mogu da se ugasim.

Da ugasim večne svice u glavi.

Da bar mogu da se vratim sebi.

Onoj što je imala čiste snove

Čekanja šarenih laža.

Da bar nikad nisam otišla.

Da me nisu zaprljali.

Da se nisam skamenila suzama

Razočaranjem

Tugom.

Da bar mogu…

Misli mi prave

Kurvom.

U srcu.

 

 

Bez plana

12191616_1534158546874829_5101941221593973598_n

 

Pitala me je, šta ima novo? Nismo se videle pola godine, recimo.

Htela sam da joj kažem ništa.

Htela sam da joj kažem nešto.

Htela sam, da me to nije ni pitala.

Pomislila sam u sebi, nova sam ja. Ali to se ne vidi.

Dani su mi isti.

Ustajem, ispijam kafu na terasi, kuvam ručak, sedim za računarom. Pišem svašta, radim horoskope, pričam s ljudima. Ribam kupatilo, brišem pločice, prašinu s polica, televizora, života.

Volim, vole me, ljubim se, bivam nadrdnana, blesava, plačna, nasmejana. Klimakterična.

Šetam se po svakodnevici, kao i svi.

Šta tu ima novo da stane?

Novi prašak za veš, domestos s mirisom mora, krpa za prozore kupljena ispred Maksija. Parfem, koji sam dobila je nov. Starke, pena za tuširanje i dezodorans. Probala sam novi Brufen, blokMax. Kupila sam dve knjige preko neta. To je novo.

Nove su i bore. Padnuti kapci, koža, kosa koja se više ne masti.

Novo je što više nemam plan, ne ne. Nemam planova. I to je taaako rasterećujuće.

Doduše, lažem. Imam plan da odem da uradim ultrazvuk dojki i štitaste žlezde.

Rekla sam joj:

Nema ništa novo, a kod tebe?

Slušam je kako je bila na moru, u Grčkoj. Koliko košta giros, lubenica…

Moje ’novo’ je jeftino, ali koga je to briga.