Zvvrrr, interfon:
– Ko je?
– Žika jajar!
Deda Žika, se samokrstio u jajara. Donosio nam je jaja u kotarici na vrata, svake nedelje. Gluv ko top. Imao je aparat, al’ kao da nije radio. Sve dok ne treba da se plati. Onda je znao da sabere, oduzme i vrati tačno kusur.
Mnogo puta nisam htela da mu otvorim vrata. Ne trebaju mi jaja. Deda Žika zvoni deset puta, lupa rukom u vrata dok ne otvorim. Misli, ako je on gluv da su svi.
Tužno je što mu je pola komšiluka, uzimalo na crtu. Žalio nam se. Ovi mu duguju pet hiljada, oni sedam.. a neće da mu otvore vrata.
Nema ga već dugo. Ne znam šta je s njim, znam da je iz nekog sela iz okoline Aranđelovca. Dovozio je sam auto do Beograda, šetao po naselju s jajima, rakijom, orasima i zarađivao neki dinar preko penzije. Imao je oko osamdeset godina.
Sećam se da je dolazio i kod dede dok je bio živ.
Niko, a neko ko je unosio zdrav seljački rad, logiku i jaja u naše domove.
Niko, ko se pamti.
Mnogo ljudi prođe kroz naše živote. Misle da su niko, a ostave trag.
Mnogo njih prođe, misle da su neko, a niko ih se ne seća.
Živeo moj deda Žika jajar, bio živ ili ne.
Zelena Soba 