kućna-prašina

 

 

Prašina, naša nasušna! Nema ćoška gde je nema. Počev od života, preko kuće, prijatelja, ljubavi pa do reči.

Naizgled bela, a kad je uzmeš u ruke prsti crni. Čudo neviđeno!

Ja se smeškam prašini, posebno onoj koju dobijam kao poklon. Vaspitana sam da se zahvalim kad mi neko pokloni deo sebe, svoje sreće, nesreće, novca.

Posle je psujem! Nekada danima, mesecima, godinama, a nekada ceo život. Sve deluje belo, deluje kao da ću ga duvanjem skloniti, i dunem a ona oduva mene. Vrati me u iskrzalo sećanje, skriveni deo mozga, srca i uprlja me. Opet.

Zaludan posao čišćenja onoga što je fasada, a unutrašnjost ostaje prljava. Zatrpana figurama datima na poklon, od srca. Poklonjene da se otalja poklon. Kupljene na pijaci života, da bi bilo jeftinije, da bi stajalo na polici i podsećalo na vreme.

Prećutane reči bele prašine, zacrne danas, sutra i zauvek.

Bele misli, iznad taloga crnih su iskustvo.

Bolno, ali vredno.

Advertisements