Mazin trenutak

 

Od skoro su se pojavila tri cigančeta u kraju. Jedan svira trubu, drugi lupa u bubanj a treći peva. Godina, recimo, između deset i petnaest. Prdavčići.’ Đurđevdan’, je redovni repertoar i ‘Tebi moja mazoooooo pripadam’, nanana. Ulaze u buseve, sviraju i pevaju.
Pre neki dan ispred zgrade, scena za Kusturicu.
Lokalni šljematorijum, sedi na upišanim stepenicama a oni sviraju Mazu. Vitlaju rukama, mrdaju kukovima.

Op, op!

Ojsa!

Ruke u vis!
Pomislih, neka šljema, neka se vesele, neka cigančića, neka i Maze. Bolje taj trenutak sreće, nego gomila drugih, jadnih koje sam zaticala na istim tim stepenicama. Pijani, drogirani, upišani i izgubljeni pogledi, svađe i tuče, policije i hitne pomoći.
Trenuci, jedino i vrede u životu. Kratki, lepi, kao orgazam.
Ostalo je, radni staž.

Moda

Danas, oko dva, vidim kako iz jednog ulaza izlazi riba! Mislim, polovnjača je kao i ja, ali se smontirala kao cupika. Tačnije, obukla se, kao nekada mi jednom godišnje, za doček Nove godine. To na sebi ima zebra bundicu, aljinče crvene boje do kolena, pa red kolena, pa crni čizmaci. I Ooobavezni asesoar, naočare za sunce, a nigde sunca nema, veličine opreme za ronjenje. Kosa dugačka, sa onim modernim forama, gore izrastak, a od pola ofarbana. Tamno do korena ,a dole svetlo plavo.
Ja se bre farbam čim malo vidim izrastak, i davim sve moje drugarice da ne gaje to. Brukaju me.
E mislim se neću da te gledam mamu ti jebem!

Je’l ona kao i većina, misli da svi u nju gledaju, pa će još i kosom da zamahne. Okrenem glavu, namerno i gledam u automobile, videla sam i jednu zabrađenu Libijku, devojčicu. Patike, farmerke, sivi kaputić i sivo maramče.
I gde je pošla u dva popodne tako obučena? I koji će joj moj onolike naočare?
Prošla sam pored nje i nisam htela da je pogledam, nisam htela da joj dam mrvicu mog pogleda, z’inat!
Šta ona zamišlja!
Znam da sam glupa za modu, ali sam za dnevno i večerenje oblačenje.
Ljubomorna sam, garant.