Untitled-1

 

Od skoro su se pojavila tri cigančeta u kraju. Jedan svira trubu, drugi lupa u bubanj a treći peva. Godina, recimo, između deset i petnaest. Prdavčići.’ Đurđevdan’, je redovni repertoar i ‘Tebi moja mazoooooo pripadam’, nanana. Ulaze u buseve, sviraju i pevaju.
Pre neki dan ispred zgrade, scena za Kusturicu.
Lokalni šljematorijum, sedi na upišanim stepenicama a oni sviraju Mazu. Vitlaju rukama, mrdaju kukovima.

Op, op!

Ojsa!

Ruke u vis!
Pomislih, neka šljema, neka se vesele, neka cigančića, neka i Maze. Bolje taj trenutak sreće, nego gomila drugih, jadnih koje sam zaticala na istim tim stepenicama. Pijani, drogirani, upišani i izgubljeni pogledi, svađe i tuče, policije i hitne pomoći.
Trenuci, jedino i vrede u životu. Kratki, lepi, kao orgazam.
Ostalo je, radni staž.

Advertisements