27459053_2017065594977347_8583445488831798172_n

 

Elem…
Ej, a kad bi’ vam pričao da sam u studentskom domu „Lola“ slučajno, pijan, omlatio cimerku moje tadašnje cure, znam da mi ne bi verovali.
Kum mi je svedok.
Celo tadašnje društvo je mesec dana samo o tome pričalo.
Pijan došao iz diskoteke u prizemlju, (ko je bio u „Loli“ devedesetih godina zna o čemu pričam) ušunjao se u sobu, ali u krevet levo, a ne u krevet desno, tiho odradio posao da ne budim „cimerku“ moje tadašnje devojke, u stvari moju tadašnju devojku, i što je najgore, zaspao u istom tom krevetu.
Ujutru nas onako zagrljene probudila galama besne mi, u tom momentu već bivše, devojke.
Ja, onako šlogiran, pojma nisam imao šta viče dok nisam skapirao koga grlim, ahahahaha.
U svoj toj galami u sobu uletelo par cura iz susednih soba da vide o čemu se radi, i pazi scenu, ova iznad mene zapenila, ja grlim cimerku koja se sakrila ispod ćebeta i vičem: „Slučajno sam ljubavi. Mislio sam da si ti“, hahahaha.
Pazi kad su se i komšinice povaljale od smeha.
Ovoj mojoj mučenici valjda sve to bilo krivo, i znači kad me je iz širokog luka rknula onom njenom torbom, kako me nije ubila evo ni dan danas ne znam. Istraumiran, posle toga sam birao sve neke cure samo po jednom kriterijumu, da nemaju veliku torbu.
Da li treba da vam pričam da je „slučajno sam“ reč koja se bar dva meseca u našem društvu i šire najviše koristila. Obaška je što su me prozvali Nehatlija, a kum me i dan danas tako ponekad podjebava, ali prekine čim mu šapnem da ću da pričam priču o „da l’ bi ćerku il’ bi’ majku“ … ali to je već neka druga priča….
A da, sa „cimerkom“ samo ostao u vezi još sigurno nekih pola godin, jedino što njih dve više nikada nisu progovorile posle toga…

Kad imaš komšiju, divnog ludaka! Vladimir Božanić.