10301529_10205008949253493_5673909682728122854_n

Pre mnogo godina, ne znam zašta de se uVatim u sećanju, odem do majke i dede. Njih dvoje sede u kuhinji, dva sa dva, uključili rernu i greju se. Čekaju mene da im donesem hranu. Tu sliku nikad neću zaboraviti. Jadna starost, u još jadnijoj državi koja ne greje. Bilo je to u vreme Slobe.
Deda se žalio da ga nešto svrbi i boli, po grudima i ramenima. Skidoh mu, sve tu, u kuhinji, i vuneni prsluk, džemper, gornji deo pidžame, majice… i ugledah crvenilo sa plikovima. Nešto nije u redu. Popodne sa bratom u kola, i u Đorđa Vašingtona. Usro se deda, ne zna mukica šta mu je. Doca, mlađani neki, ja počela da tandrčem da je peder, da bi se deda opustio. Smejali smo se. Nakon pregleda, dobija dijagnozu. Herpes zoster.
Krstili smo ga Šerpes, kao i Džordža u Đorđa.
E taj šerpes smo jedva savladali. Išla sam da mu mažem kremu koju je dobio, tri puta na dan. Skidajući ga opet sa svim slojevima garderobe.

Uspeli smo da sredimo šerpes.

Državu nismo.

 

Nemam ni jednu sliku s dedom, a imam ga više u sećanju od sto vidljivih slika.