Kesa žena

Bili su porodica, koja je stanovala dva ulaza od mene. Imena im se ne sećam, ako sam ikad i znala, sem sinovljevog Saša.

Otac je bio policajac. Visok, crn, zgodan. Ali s pogledom koji seče, ozbiljnog lica, namrgođenog izgleda. Kratko ošišan, mogao je proći i kao kriminalac. Da me je ne daj bože nekad uhapsio, pred njim bih se tresla. Tako je nekako izgledao. Opasno. Mene je njegov hod navodio, da on nije neki frajer. Hodao je nekako širokim korakom. Uvek je desnu nogu izbacivao prvu, pa levu privuče brzo i nekako se zagega udesno. Gegao se nekako čudno, kao da gazi po nekim nevidljivim oranicama.

Majka je bila, pretpostavljam domaćica. Neugledna skroz. Kosa, neodređene boje. Izrastak, pa jedna plava, nešto naradnažadsto i nešto sedih. Ne sećam se da sam ikad videla sređenu frizuru kod nje. Blago kovrdžava kosa, ali bez frizure. Nosila je naočare, uvek. Isprane majice, suknju do kolena, koja nema nikakvu vez s majicom, neke bezveze cipele, patofne, papuče. Vukla je kese iz prodavnice više puta na dan. Šta je stalno kupovala, zaboravljala, sam bog zna. Isticao se i nesklad njenog tela. Ogromni stomak, koji se dizao ispod spuštenih dojki, brushalter sumnjam da je nosila. I taj stomak se širio kao bure neko preko te neke roze, sive, ili plave isprane majice.

Njih dvoje, totalni nesklad. Nekako se očekivalo da takav dasa, iako pandrur , ima ženu prijatne spoljašnjosti a ne ovako neurednu i neuglednu. A opet, ko zna šta je sve ljubav. U koju želim da verujem, i kad ne liči da to jeste.

Nisam ja sa njima nikada pričala, sem javljanja u prolazu:
– Dobar dan

-Dobar dan

I to je sve.

Nisam ni znala da sam ih upamtila, jer viđala sam ih najčešće preko terase. Kada kačim veš, pijem kafu ili pričam preko telefona, tačnije neko me guši a ja izađem na terasu i zevam okolo, da mi bar pogled diše.

Nikad ih nisam videla zajedno, bar ne mogu da se setim. Čak ne znam ni u kom stanu su stanovali, u drugoj zgradi od moje.

A Saša, bio je normalno, obično dete. Išao je u školu gde i ostali klinci iz kraja. Ne sećam se da se igrao s njima, jer sam znala decu iz naših ulaza. A onda, kako to već biva, godine se slepe kao nalepnica, prolete i Saša stiže do srednje škole. Prepoznala sam ga jer je zanosio kao tata, dok hoda. Imao je svetliju kosu na majku. U isto tako nekim mojim zevanjima preko terase, videla sam ga da sedi sa našim lokalnim narkomanima. Kasnije da duva, a jednom kako se bije sa nekim u prolazu njegove zgrade. Shvatila sam da je Saša zaglibio u narkomaniju.

Shvatili su i visoki mrgudni policjajac, i žena bez izgleda, sa ogromnim stomakom. Prodali su stan i odselili su se na selo. Negde u Šumadiju ili Vojvodinu. Tako sam čula kasnije. Rešili su da ga oni leče od droge, i sklone od društva.

Dugo, ne znam ništa o njima. Nadam se da su dobro, da je Saša dobro. Sada bi trebalo da ima preko trideset godina sigurno.

I često razmišljam o nesvesnim zapisima u nama.

Ovo su bili sporadični pogledi s terase, poneka reč iz njihovog komšiluka i sklapanje jednog, njihovog života.

Oni nisu ni znali da ih vidim, da nesvesno upijam ta dugogodišnja gledanja preko terase, i to na par minuta, ne duže.

Koliko i nas gledaju, preko terasa, ograda, fejsbuka, tvitera. Svaki dan, po par minuta, sati. I koliko drugi, a koliko i mi nesvesno upijamo nečije živote, lekcije, bes, smeh.. Koliko ti zapisi deluju na nas, zaista nismo svesni.

A meni je u stvari u sećanju najviše ostala bezlična žena s kesama, stomakom, hodom koji je pokoran, logoraški nekako.

I stalno kad krenem da se gojim, a sve se taloži u stomak, pomislim:

Jebote, neću valjda imati stomak kao kesa žena!

Mravinjak

 

Neko bi pomislio, da u mojoj glavi ima nešto.

Ima!

Mravi!

Mravi, vredno rade. Prenose mrvice misli, s mesta na drugo mesto. Pa s tog mesta, na prvo, odnosno treće. Do hiljadusedmasto trideset osmog, pa ispočetka.

Iste mrvice, isti red, različita putanja.

Ne staju!

Nikada, nikako!

Roje se, stignu i do dve hiljade, milion nekada.

Vrte se ti mravi, u mravinjaku mozga moga. Hrane me nemirom, sumnjama, strahovima, ljubavlju. Guraju oni to sve do srca. O daaa, itekako. Nađu oni puteve da siđu gde hoće.

E, onda krenu da mi šetaju po živicima. Imam utisak da se tu najduže zadržavaju, najrađe tu borave. Tu ne moraju da rade. Imaju hrane za tri njihova života.

Pitanje je, kako sam ih pustila da siđu?

Kako me toliko jedu?

Dokle misle, te misli, srce i živci mene da jedu?

Dokle!

Stakleni zid

 

 

U stanu, do mog živi bračni par s detetom. Ne znam ko su, ne znam im imena. Odokativno, imaju do četrdeset godina, devojčica je školskog uzrasta. Čini mi se da oboje nose naočare. Ona crnka, često dignute kose valjda (ako je ne mešam s nekim), on prosed, ili je plav. Ljubazne komšije sa klasičnim pozdravom:
– Dobar dan.

I to je sve.

Kada bi se nešto desilo i da treba da idem u policiju da kažem ko su, ne bih imala pojma.  Nemaju ni jednu osobenost, tipa da neko ćopa, nenormalno se oblači, nekakav ožiljak, da šetaju u gaćama po zgradi, odvrću muziku neku. Ponekad čujem neke pokrete, ispadanje nečega iz nečije ruke, i to je sve.

Deli nas samo zid. A oni neprepoznatljivi stranci.

Deli me zid i od sebe, one nepoznate koju tek upoznajem.

Deli me zid od one koja nisam bila, a jesam sada.

I da treba u policiji da potvrdim da sam bila akter, nekih dešavanja u mom životu. Ne bih to mogla.

To nisam bila ja.

Ne znam ko je bio, ali mene u tom sećanju nema.

Imam neke, od koje me deli zid. Kičmena moždina nesvesnog, nagurnog, zatrpanog života. Preživljenog, ne i proživljenog.

Čujem ponekad neke zvukove. Ispadanja sopstvenih ruku iz mojih ruku.  Klizi mi sećanje, ispada i razbija se. Kao da nije ni postojalo.

Stakleni zid, koji liči na ogledalo.

Žuća

 

Prvi auto, mog brata bio je fića. Žut. Raspad živi, al’ nema veze. Njegov je. Išli smo do sela s njim, pokušavala sam i ja da vozim, neuspešno. Nije ga dugo vozio, otišao je ubrzo u vojsku. Ostao je žuća na parkingu, da ga ćale vozi kad mu treba.
A ćale… on je bio od onih ljudi koji nikad nije znao s novcem. Gde je trošio, šta je radio, nemamo pojma. Uvek je bio u nekim dugovima. Kao takav je i umro. Brat je vaćao njegove dugove nakon smrti.
Elem, zima devedesete. Crče zamrzivač!
Vadi polutke, paprike, pa red svilenih čarapa, grašak, boraniju… trči i nosi po komšiluku. Zamrzivač, onaj od 500 litara.
Šta sad! Kako kupiti novi zamrzivač bokte!
Kaže matori:
– Prodaću fiću!
Mi na njega:
Nemoj, nije tvoj, Nenadov je…
Ma jok.
On je našao rešenje.
– Šta će njemu auto dok je u vojsci!
– Dobro, aj da ga pitamo bar kad se javi.
Jok.
Šta da pita, on je rešio.
Na koju foru je uspeo da proda brzo fiću, nemamo pojma. Novi zamrzivač je stigao u naš dom.
Kad je brat došao iz vojske, nije mogao ništa. Čak ni da popizdi.
Ne znamo gde je žuća otišao, nikad nismo ni saznali. A zamrzivač sam jedva uspela da izbacim iz kuće pre par godina. Bio je stalno prazan.