49500058_2165092113513100_6710534397365321728_n

 

Neko bi pomislio, da u mojoj glavi ima nešto.

Ima!

Mravi!

Mravi, vredno rade. Prenose mrvice misli, s mesta na drugo mesto. Pa s tog mesta, na prvo, odnosno treće. Do hiljadusedmasto trideset osmog, pa ispočetka.

Iste mrvice, isti red, različita putanja.

Ne staju!

Nikada, nikako!

Roje se, stignu i do dve hiljade, milion nekada.

Vrte se ti mravi, u mravinjaku mozga moga. Hrane me nemirom, sumnjama, strahovima, ljubavlju. Guraju oni to sve do srca. O daaa, itekako. Nađu oni puteve da siđu gde hoće.

E, onda krenu da mi šetaju po živicima. Imam utisak da se tu najduže zadržavaju, najrađe tu borave. Tu ne moraju da rade. Imaju hrane za tri njihova života.

Pitanje je, kako sam ih pustila da siđu?

Kako me toliko jedu?

Dokle misle, te misli, srce i živci mene da jedu?

Dokle!