12742101_10208646456069324_809347267376515111_n

Opet ja o mukama komšijskim.
U prizemlju moje zgrade, u jednom od stanova živi ne znam ko. Neka silna dečurlija, studentarija vazda ulazi i izlazi i iznosi đubre u onim crnim velikom džakovima. Na stranu što popizdim kad mi kažu ‘dobar dan ili veče’.
Aman gde nestade ono ‘ćao’.
I naravno ta studentrarija pravi žurke skoro svako veče. Ok, kada će ako neće sad. Kapiram ja to, bejah u tim godinama.
Ono što mene muči i zamoljavam da mi neko objasni, jeste ta neka tehno haus ili ne znam ni ja kako se zove ta muzika.
To tuče pola sata jedan ritam, k’o čekić u glavu. Mene mozak zaboli redovno. Onda nešto pišti i to sve isto traje pola sata, pa opet bam bam, viju viju. Ao ao ao!
Ja ih sve zamišljam sa flašom piva u ruci kako se mlate levo – desno, ili napred nazad. Šta bi drugo jebote!
To niti ima reči, niti refren, niti ritam, samo preostaje da se klatiš kao pijanac na sred ulice.
I majke mi, kunem se, rađe bi da čujem Cecu pa da ih opsujem ko čovek, ovako mi ih je žao. Klateća stvorenja, kojima se ispira mozak sa tom sačuvajmebože istoritamskom muzikom.