Sitničavi trenuci

 

Čega se sećam?
Trenutaka.
Onih trenutaka, koji ostaju u srcu.
Onih, koji deluju glupo, kad ih nekom drugom ispričaš, ili ih napišeš.
Onih, koji su me dovodili do suza. Bilo od smeha, ili plača.
Onih, sitničavih sitnih trenutaka koji su ništa, a slažu kamen temeljac ljubavi, prijateljstva, života.
Onih, koje prepričavamo u kafanama, na žurkama, u pričama ispričanim. Jer smo ih mi delili.
Naši trenuci, glupi, smešni, bolesni, razočaravajući, pijani, bolnički, dečji, nenašminkani i iskreni.
Naši.
Trenuci, koji su ispisali romane, tomove, biblioteke života. Snimili drame, komedije, trilere.
Nama sasvim razumljivi, dali su nam trajanje.
Rok trajanja ne zna niko, a naši prepričani trenuci živeće kroz našu decu.

Crni

Bio je jedan Crni u kraju. Pravog imena se ne sećam. Bosanac, došao s ratišta. Svaki dan s flašom piva. Pa reši da ne pije, pa se zbegeca da muva neku sojku, pa se razočara i opet pije… A dobar ko panja. Ma kakva panja, da ga mažeš na hleb. Jednom mi je rekao da ne sme ni pored crkve da prođe, a kamoli da uđe i da ne pitam zašto.
Radila sam tad u trafici. Crni mi je bio redovna mušterija, i čuvar. Da me neko ne oplješi, uplaši, da idem u wc.
Ubio se siroma na kraju. Ne umem da opišem koliko mi je bilo žao. Ne umem. Ko zna šta je on na ratištu doživeo.
Često ga se setim. Te čiste duše, uprljane savešću rata.
Tih godina su masovno počeli da stižu mobilni telefoni u naše ruke. Početak dvehiljaljadite. Kupila ja mobilni, broj, kupio i Crni. Pa drž one cigle vamo tamo, pa šta je ovo.. pa pošalje on meni poruku, ja njemu, pa se cimamo da vidimo kako zvoni.. Tad je retko ko zvao na mobilni, bilo skupo.
I dolazi jednom, sav u frci:
Jao jebote vidi, imam popušen poziv!
Od tada je svaki miss call, popušen poziv.
Odmaraj  se Crni, setim te se često kad vidim popušen poziv.

Rasuta pažnja

Pre par godina, klijentkinja koja je došla na konsultaciju, tetovirala je obrve. Tokom priče mazala je pantenolom obrve. Tako joj rekli. Aj, nema veze. Pičimo mi horoskop, i u jednom od tih mazanja, ostade joj nerazmazana krema na čelu. Belasa ta tačka, a ona priča. Čujem ja nju, al samo gledam u tu belu tačku. Pa sve oću da joj razmažem, ali ne znam ženu, prvi put je vidim. Trajalo je to, nikako krema da se istopi, a nikako ni moja koncetracija da se vrati. Kad je razmazala, beše sve dobro.
Pričala mi drugarica kako se upoznala sa likom, muvali se preko neta, pa izašli na kafu. Kaže, super je on, ali ima mladež na licu iz kog su virili dlačice. Priča on, a mladež i dlake joj odvlače pažnju. Kaže da je sve vreme imala želju da ih počupa. Nije mladež bio presudan, ali nisu se smuvali.
Druga drugarica je na faksu, pod stare dane, imala predavanje o marketingu. Profa nema ni jedan zub. Kaže da nije mogla da veruje, a ni da ga razume šta priča. Ne seća se ničega sa predavanja. Pola joj je odvlačilo pažnju pljuckanje, krezavost, a većinu ga ništa nije razumela. Pitala se ko ga pusti da predaje tako bez zuba.
Ja, takođe primećujem izrastak, kada je žena neofarbana. I ume i to da mi odvuče pažnju.
Može biti da sam ja rasute pažnje, kao i moje drugarice i da nam Skoncetraciju kvare detalji, ali se stvarno pitam kako neki ne vide ono što bode oči?