Bio je jedan Crni u kraju. Pravog imena se ne sećam. Bosanac, došao s ratišta. Svaki dan s flašom piva. Pa reši da ne pije, pa se zbegeca da muva neku sojku, pa se razočara i opet pije… A dobar ko panja. Ma kakva panja, da ga mažeš na hleb. Jednom mi je rekao da ne sme ni pored crkve da prođe, a kamoli da uđe i da ne pitam zašto.
Radila sam tad u trafici. Crni mi je bio redovna mušterija, i čuvar. Da me neko ne oplješi, uplaši, da idem u wc.
Ubio se siroma na kraju. Ne umem da opišem koliko mi je bilo žao. Ne umem. Ko zna šta je on na ratištu doživeo.
Često ga se setim. Te čiste duše, uprljane savešću rata.
Tih godina su masovno počeli da stižu mobilni telefoni u naše ruke. Početak dvehiljaljadite. Kupila ja mobilni, broj, kupio i Crni. Pa drž one cigle vamo tamo, pa šta je ovo.. pa pošalje on meni poruku, ja njemu, pa se cimamo da vidimo kako zvoni.. Tad je retko ko zvao na mobilni, bilo skupo.
I dolazi jednom, sav u frci:
Jao jebote vidi, imam popušen poziv!
Od tada je svaki miss call, popušen poziv.
Odmaraj se Crni, setim te se često kad vidim popušen poziv.
zelena
Zelena Soba 