Kad Slađa zove telefonom

au, suncetijebem zvonimi maločas telefon i kaže glas ovde policija zvezdare, jelto stan sladjane r., kažem molim, jeste… a živasamse usrala danije šilja pao sskele, dalekobilo, a on kaže a jelznate vi milenka p. kažem ne neznam, a u sebise mislim, stvarno neznam jedigovna, sem akoto nije bio onaj štomu noću vrištale seksualno zlostavljane devojke kojima oraj izruke nebi uzela, a kakomu jebote ono bi ime dameubiješ nesećamse… ma ima tako, dešavase, dismem da reknem, pa imam malu decu jel tako, pa da, treba meni posle neko da turi eksploziju u vrata, neznam, a i da znam, kurbiim rekla pa nisam ja blesava ko miroslav štomu ondak gorio mercedes… e da, moja kuma smiljakovca, znaš ona štosi pito jelmi rodjaka, ma ona štosi reko daje jebozovna, prešla spalmala na motanje duvana i znaš kolkoje sad mesečno izadje pušenje… ni 20 evra, al samodaznaš, mene opet ako nazovu, jaću lupim slušalicu, nemja živaca za to nekga traže, koijebe toim poso. (klik)

Hogar 

Muke po dvaj’sdevetki

“ …a jednom, u prepunoj dvajs’devetki, gura neka kabasta crvenokosa, probijase od sredine trole, pa pravo k’meni, na zadnju platformu, zagradime u ćošku i raspali: pa dejsimiti, pičkatimaterina, otkakose velinka o’celila, ti prest’o da dolaziš? a jel znaš daje onaj njen mladji bio u libije ka’su sadama ‘useina… a đuro sjeb’o komši’ski bmw, pa tri meseca… a kažem ja njoj… a ona meni nejedi govana… i svako malo pame šakom po ramenu.
…i pršti, nezaklapa, a jase samo ljubazno smeškam i kontamse kako ženu uživotu vid’o nisam, kako uživotu nisam upozno nijednu velinku, ni đuru, nitije sadam bio precednik libije, al’ nemam kud, pritislo, udavi načisto.
tri stanice pre moje, iskočim bez pardona, i pravo na nogu nekoj debeloj koja zaskiča: slone debeli, trapavi, nenormalni…
takosam rešio dase vozim staksijem i d’idem u peMzije.
dalje sve znate, nebi više otom…“
Hogar, af kors 

A bre sestro slatka, što mi lebac oduzimaš!

Pre mnoogoo godina vraćala sam se taksijem sa dočeka Nju jra. Zelena mečka, ona strava, boli glava uši otpadaju. Vozila me kroz grad.
Politički nekokrektno, Ciga je vozio. Ne sećam se muzikice, priče, ne bih ni njega, da se nije desilo sledeće.
Izašavši iz taksija, krenula sam da prelazim ulicu, kad je odjeknulo u ledenom januarskom jutru:
– A bre sestro slatka, što mi lebac oduzimaš!
Okrenuh se zbunjeno ka njemu, a on će:
– Treba da budeš nežnija s njega!
Shvatih da sam lupila vratima. Ljankase sam i ja. Izvinjenje je prihvatio i otišao dalje.
A ja se decenijama nakon toga smejem januarskom ledenom jutru i:
‘A bre sestro slatka, što mi lebac oduzimaš’!
I ova gore, neka se smiri.