Ne dam vam moju gutaperku!

 

Devedesete, godine bez sutrašnjice, preživljavanja. Nikad sporijih godina…
Glavoboljna sam oduvek, i biću verovatno zauvek. Šta to boli u glavi, nije mi jasno. Evo i sad. Zato sam se setila..
Doktorka na stomatologiji, Seja (pravo ime poznato redakciji ), tih devedestih je išla kod Kineza da izuči akunpukturu. Da zaradi još neki dinar. u toj bedi bednoj od vremena. Ja spremačica na stomatologiji, hirurgija omiljena, sa svim lekarima i sestrama. 
I tako, došla ja opet s glavoboljom, da crknem. Kaže Seja:
‘Mala, hoćeš da ti uradim akupunkturu’?
‘Hoću, i govna bih pojela samo da me prođe’!
Ode ona u sterlizaciju, donese one iglice, alkohol i krenu da me nabada. Rk na čelo, nos, u kosu na vr’ glave, levo, desno… Iznabada me pošteno. Boluckalo je, al’ nema veze.
Dođe pacijent, imala je zakazanu hirurgiju, a meni reče da sedim i čekam. U drugoj ordinaciju su vađeni zubi. Ja sedim pored sestre, male Ljilje i čekam. Ulazi narod i gleda me onako iznabadanu, ja ćutim. Mogu misliti šta su mislili, al’ zabole me. Seva glava, imam utisak još više.
Ne sećam se koliko sam tako sedela s iglama po faci i glavi, hirurgija nikad ne traje kratko.
Dođe Seja, kad je završila skinu mi one igle. Meni se bol sjuri u život, i nestade.
Prestala glava da me boli jebote!
Ovo nije samo priča o glavobolji, iglama, akupunkturi. Ovo je istina, o vremenu ljudi. Vremenu, u kom smo svi bili isti bez obzira na obrazovanje, posao, godine. Vremenu, u kom smo svi pomagali jedni drugima. Voleli se i poštovali.
A, ako se neko seća male iznabadane s iglama dok je išao da vadi zub, pIzdrav 

P.S. Dr. Seja mi je jednom vadila čuvenu gutaperku. Ni ime, ni nju, ni taj trenutak izvlačenja gutaperke iz inficirane rane od osmice, nikad neću zaboraviti!

Drala sam se ko kobila:
Ne dam vam moju gutaperku!

Dve budale

Nesnađena sam, brate. Nemam pojma gde sam. Ni zašto sam tu, ni gde idem, a kamoli zašto.

Ali, idem šta ću.

Idem putevima, sapletena, uvučena, zgrbljena. Šunjam se. Da me život ne vidi. A, gleda me. Bulji u mene, i kao da svaki put kaže:
„ Vidim te nesrećo“

 

Opsujem, naravno. I nemo mu kažem:

 

„ Ostavi me na miru, gledaj svoja posla. Živi, kad si zapeo“

 

I tako, živimo se brate. Nit’ on zna šta će sa mnom, nit ja s njim.

Postoje tako susreti, kojima niko ne zna kraj.

Sretnu se dve budale, i žive ceo život zajedno.

 

Glupa pamet

Koliko sam malo znala,
sad mi je žao što još manje nisam znala.
Znanje je pošast.
Pametan čovek je glup.
Glup, jer ga pamet stigne kad je najgluplji.
A, tad više ne možeš ništa.
Glup si, pored sve pameti.

Oda živcima

O, živci moji pomereni!
Sećate li se mladosti?
Sećate li se opuštenosti?

Svog nepostojanja?
Naravno, da se ne sećate
bili ste mrtvi tada!

Kako sam vas oživela, kako?
I kako vi sada živite mene?

Majku li vam ološku!