23621339_1654053694657235_7270594605681928629_n

Pitala me je:
– Jesi li videla kako je ružna?

  • Nisam.
  • Kako nisi?
  • Pa nisam. Videla sam da je elegantna, dostojanstvena, da iz nje izbija samopouzdanje.
  • Kakvo crno samopouzdanje? Ima odvratan nos, krive zube, kosa joj je bez frizure.
  • Nisam to primetila.
  • U šta si onda gledala, majke ti?
  • U pojavu.
  • Kakva bre pojava? Nije ni zgodna, a haljina joj je kao od mame da je ukrala, kad je bila mala.
  • Nisam ni to videla.
  • Ti to mene zajebavaš?
  • Ne primećujemo iste stvari. Meni izgled nije bitan, ja primetim šta neko nosi unutra. Način na koji hoda, osmehuje se, gleda u ljude. Mislim da ona vidi isto što i ja. Žao mi je što nisam imala prilike da je upoznam i pričam s njom. Mislim da bih od nje čula pametne stvari, i da bih nešto naučila. Na mene je ostavila takav utisak. Uopšte se ne sećam ni njene kose, nosa, haljine. Sećam se Nje.
  • Ma idi bre, ti nisi normalna.
  • Nisam, valjda si do sada to skontala.

Sećam se, ona i ja smo gledale neki film. Bila sam oduševljena slikama na zidu neke sobe, lude police s knjigama, lampi koje su svetlele u svakoj polici. Odmah sa jurila da vidim gde imaju da se kupe te lampe. Ona, ništa od toga nije videla. Rekla mi je tada:
– Ja kada bih gledala to okolo, ne bih pratila radnju filma.

Meni je sve film. Sve je i život, i za njega nije dovoljan jedan pogled. Uvek tražim, još nešto iza ili ispred. Ona ne. Njoj je dovoljno to što vidi. Kasnije daje šansu biću, prvo zadovoljava oko.

Ali, dobro je imati nekoga ko gleda drugačije na život. Učim od nje da gledam fasadu ljudi, ona od mene unutrašnjost. Jedno bez drugog, ipak ne ide.

Njeno i moje oko, su dva savršena.