Zašivena

Dete straha

Moja je duša zakrpljena, zalepljena flasterima, oho i super lepkom. Šloserski, kao neobučeni šnajder, obućar. Lepiš, do sutra, prekosutra, nedelju dana najviše.

Puca najčešće u prvonovmebarskim danima. Šesnaest godina, unazad.

Skače to dete u meni, da se dokaže da je valjalo, da je dobro, da vredi.
Ali, više nema kome.

Otišao je, a nisam dokazala.

Otišao je, a ja sam po njemu ostala loša.

Otišao je, a nikada dok smo bili zajedno nisam uspela da mu budem dobro dete.

Otišao je nesrećan, tužan, bolestan, očajan.

Otišao je u nemerljivim bolovima, koje nisam mogla da mu ublažim.

Otišao je, a ja često čitam kako su mnogi imali očeve heroje, zaštitnike, šmekere, branioce a ne sudiju svog deteta. I ljubomorna sam. Ko pseto sam ljubomorna. Žao mi je što i ja nisam imala takvog oca.

Voleo me je, znam da jeste. To dete uvek oseća, bez obzira ne reči, gadne, opore, optužujuće, psovke i alkohol.

Volela sam ga, volim ga i sada. Bio je iskren, spontan, pametan, snalažljiv. Umeo je da se šali, smeje. Ne, i da da podršku, nije je ni on nikada imao. Jednostavno, nije umeo. To sada znam.

Zato sam nalepila flastere, zašila rupe tuge, vrljavo, jer ne umem da šijem.
Ali, eto popadaju i popucaju ponekada, u nekim danima koji liče na ovaj. Dan, u kom je zauvek otišao. A ja sam ostala, da budem ono što je on zasejao, a nije stigao da vidi.
Da sam oprostila, porasla i postala zašivena osoba.