Krajem osamdesetih, završavala sam srednju školu. Šminker – vlasuljar. Praksu smo imali na televiziji, tada jedinoj RTS i u pozorištu, meni je zapalo najbolje, JDP.
Televizija mi se nije dopala, dok sam u pozorište ostala zaljubljena do danas.
Na RTS-u se snimalo svašta, čak sam i ja statirala u spotu Parnog Valjka, jer je falilo statista.
Videla sam mnoge face koje i danas traju, u raznim sferama javnog života.
Meri Cetinić, koja me izbezumila dok je vadila sočiva, Vesnu Zmijanac, najveću prostakušu i psovačicu do dana današnjeg, Snežanu Savić, Milenu Dravić, Baneta Bumbara….i Gocu Stojićević. Svi su prolazili kroz šminkernicu na Košutnjaku.
Zagrli me ti i oprosti mi, stegni srce nemoj plakati…
Jao što se meni dopala ta pesma dok je Goca pevala u studiju. Jedini narodnjak koji sam pevušila u to vreme, ja rokerka.
Pedesetica je bus, sedi i ubi se. Nema je po tri sata, tada i sada, a kada dođe, ubiješ se da uđeš.
U tom nekom danu, vraćala sam se kući s prakse, u prepunoj pedesetici, prilazi mi Goca Stojićević. Prepoznala me iz šminkernice. Pričale smo obične stvari, čak se ne sećam ni koje. Rekla sam joj da sam oduševljena pesmom, iako tu muziku ne slušam. Zahvalila mi se. Sišla je na Banjici, ako se dobro sećam.Obična, normalna žena, čije pesme traju i trajaće zauvek.
Kad god je vidim na televiziji, zastanem da je čujem, kad god vidim intervju sa njom, pročitam ga. Znam da je najbolja drugarica sa Izvorinkom Milošević. Slušala sam ih kako imaju svoj jezik za pričanje. Oduševile su me, jer i ja imam takvo prijateljstvo.
Moram jednom otići u njihovu kafanu.
Zelena Soba 