Voljena žena

Ona je samo htela da je vole.
Prvoga je uhodila, da ga sačuva od drugih žena.
Drugome se udvarala stalnom pažnjom i postala dosadna.
Trećem je bila mati, četvrtome kurva, za petog je htela da se uda i namerno ostajala na distanci, da bi je osvajao, osvajao, osvajao…
Onda je dugo samovala, pravila hladovinu jednom kaktusu na svojoj terasi i vodila računa o kosi i struku.
Kad su je stigle najbolje godine, davala se svakom ko ju je poželeo, nežno, s očekivanjem da ju je napokon našao neko njen.
Neki su je ostavljali burno, neki nestajali tiho, menjali brojeve telefona, prolazili pored nje kao pored žutog kišobrana zabodenog u kontejner.
Svaki od njih voleo ju je bar jedan dan.
I svaki, baš svaki od njih spavao je pored nje okrenuvši joj leđa.

Jelena Milenkovic, o ženi koja je ipak bila voljena.
Okrenuli su leđa sebi, ne njoj. Njena su uspravna.

Albanka

Dok motam duvan, pustim na Tv-u nešto na našem da mi priča. Da ne moram da dižem glavu da čitam.
Naletim na svašta.
Jednom na Karamelu u nekoj emisiji.
Pita komšinicu da li se taj neki lik dorgira.
Kaže ona – Da.
A on je pita jel puši travu?
Ne znam, reče ona.
Albanku možda a?
Ona izbulj u njega.
Posle je pitao nekog lika šta pije od lekova.
Rivotril i još nešto, imam nervozu srca.
Svašta ja tako naučim usput.
DNK emisiju sam uVatila nekoliko puta.
Nemam pojma, ko šta gde, kome.. Ništa ne pamtim, a pogledala sam.. recimo 30% tih emisija.
Ono što sam primetila, jeste da su ljudi krezavi.
Dignem glavu da probam da razumem šta neko priča, ono nema zube. Ili sve, ili fali neki, pa mu beži usna na desno… Donja je redovna, ali i gornja često.
Priča narod, ko je koga, kada, jesu njihova decu, nisu, a frfljaju.
Tugo nesrećo.
Srbija je krezava.
To sam ‘tela da kažem.
Dajte državo proteze za Dž.
To krezavo i mlado i staro.

 

Fizički i psihički presek naše države, kroz par pogleda.

Nečitanje

 

Sve češće sam u društvu mladih ljudi koji nisu
pročitali ni jednu knjigu u životu. Obično se
viđam sa njihovim roditeljama a onda
upoznajem i njih…
Ponašam se nenametljivo i pažljivo slušam
njihove razloge zbog kojih ne treba da se čita.
Obavezno na prvom mestu stavljaju nemanje
interesa i praktične koristi, zatim gubljenje
vremena, besmisleno osamljivanje, tišinu,
zanošenje a razgovore svode na nepotrebno
pametovanje i filozofiranje.
Neprijateljski su raspoloženi i pre nego što im
se nešto kaže. U meni vide neprijatelja, nekoga
ko ih ne razume. Ne shvataju da ne podržati
nešto ne znači i ne razumeti… Brane se iako ih
niko ne napada. Osećaju se prozvano i besno,
ljuti su na sve oko sebe. Plaše se razgovora,
otvaranja, zbližavanja. U samom startu
odbacuju sve ono što može da ih unapredi.
Umesto da svoj revolt i nezadovljstvo koji
osećaju definišu čitanjem i razgovorima, oni u
samom startu obezvređuju sve ono što može da im pomogne u samorazvoju. Umesto da
iskoriste sve prednosti kulture u kojoj žive, oni
nasedaju na najprimitivnije sadržaje koji se
nameću. Umesto da visoko rašire krila i polete,
oni se ograničavaju na sve moguće načine
proglašavajući to slobodom. Umesto da krenu
ka sebi i drugim ljudima, oni beže od sebe i
drugih ljudi.
Ne radi se ovde o pojedincima već o hiljadama
srednjoškolaca koji sa najvećim gnušanjem
pričaju o svemu tome. To nisu pojedinačni
slučajevi, to su modeli koji mogu da se
prepoznaju na svakom koraku. Nisu oni po
svojoj prirodi takvi, takav je ambijent kojim su
okruženi a oni su samo adaptirani na uslove
oko sebe. Nisu oni glupi, glupo je okruženje
koje ubija volju za životom i onim sadržajima
koji oplemenjuju, prevazilaze postojeće. Nisu
oni glupi, oni to neminovno postaju pristajući
na malograđanštinu. Oni misle da su sami to
izabrali, ni ne sluteći da su ih društvene
okolnosti dovele pred svršen čin a oni su to
nesvesno prihvatili…
To nisu deca ulice kojima je obrazovanje
onomogućeno, to su deca koja ne znaju šta će
sa sobom i koja iživljavaju svoju nesreću
udarajući po svemu onome što im u perspektivi daje šansu da postanu ljudi. To nisu deca koja nisu imala kud, to su deca kojima je sve unapred servirano i to očekuju i na dalje. Oni u roditeljima ne vide roditelje već svoje sluge…
Što je najgore ne prave razliku između školskog citanja kao prisile i čitanja kao navike gde čovek u skladu sa svojom ličnošću bira literaturu. Ne prave razliku između škole kao represivne institucije i načina života kao životne skole kao mogućnosti oslobađanja od okova kapitalističkog sistema.
Čitanje nije samo po sebi bitno, ono je proces
gde čovek dolazi do sebe, razvija ljudsko u sebi i postaje čovekom…
Šta će sa njima da bude sutra? U šta će da se
razviju? Gde će i u čemu pronači odgovore
pred zadacima koje život neminovno nameće?
Koga će proglasiti žrtvom?

Stefan Simic