Archive for април, 2020


преузимање

Beograd 2005, bolnica Narodni Front. Jesen, valjda. Sestraaa, leži dvadesetak dana, u čekanju da joj se smiri upala jajnika, da mogu da je operišu. Prognoze su loše. Papa druga grupa, puna gnoja. Bilo je doktora koji su joj tražili pare, žena koje su skupile po 300 evra za operaciju. Ona je rekla da nema, i ako treba zbog toga da umre, neka umre. Vezu nije imala. I dr Ana ju je spasila, jer je mogla, jer je htela, jer joj je to posao. Ali to je druga tema.

Tad sam je oplakivala, prvi put. Bilo ih je još kasnije. Ihaaaj.

Nadam se da više neće. Ne znam šta više da joj izvade jebote!

Zove jedan dan:

  • Kad danas nisam poludela!
  • Šta se dogodilo?
  • Sestrooo slatka, isred moje sobe je prijemno odeljenje za sve pacijentkinje. Došla neka u tigrastoj pidžamici, takvom bade mantiliću i papučicama. Trudnica. Čeka prijem, kasnije saznah apartman.
  • I?
  • Celo pre podne joj je zvonio mobilni, do daskeeee. A melodija glasi:
    Sve mi tvojeeeeeeeeeee nedostajeeeee.
  • Šta je bre to?
  • Pa pesma. Ja nemam pojma ko to peva, šta je to. Ništaaa! Kad cimerke meni rekoše da to peva Đani!
    – Koji bre Đani?
  • Nemam pojma. Donesoše mi šarene novine, a one pune tog Đanija.
  • O, majko gde ti i ja živimo! Nije to onaj Đani Ćurčić?
    – Ma jok, neki narodnjak. E, ova sojka mu je žena i došla da se porađa, i kažu mi to je njegova nova pesma. I zato joj tako zvoni telefon. Ti ne možeš da zamisliš kako to zvuči, ne možžeeeeš! A, nemam gde da pobegnem. A ova njegova sojka se još dere po hodniku. Kako je nisu odmah primili i ne stiže da se javi na mobilni. A ono ječi: Sve mi tvoje nedostajeeeeeeeeeeeeee!
  • Idem da guglam i da nađem tu pesmu.

Našla sam pesmu, i saznala ko je Radiša Trajković, zvani Đani.

Od tada, pesma; „Sve mi tvoje nedostaje“, je naša himna. Preživela je.

No Đani, yes Daca!

Analiza pesme – „Sve mi tvoje nedostaje“.

Oni su nekada bili zajedno, a on je činio sve da ona ode od njega. Ona otišla i on sad kuka! Sanja je, ide joj pod prozore, vuče ga vir sve dublje na dno. A, u međuvremenu je probao još njih sto. Ni jedna nije kao Ona. Jok.  I onda zakukava: Sveee mi tvojeeeeee nedostajeeeeeee!
Šta mu tačno nedostaje, ne zna se. Pod tim „sve“, može biti seks, može biti kako kuva, kako ga gleda kad se probude, onako krmeljiva, jer kukavac i za tim žali. Možda ni jedna druga ne naseda na njegove fore da ih otera, možda kako ga češka, priča, smeje se, pegla, riba kupatilo. Možda njene noge, njena sarma, hrkanje, štaznam. Nedostajanje je stalo u „sve“! Kakav ga to vir vuče na dno, ne zna se. Verovatno neka tuga, pa je utapa u alkoholu, pa opet menja sojke da je zaboravi. Bude mu lepo kad privede neku cicu, talambasa celu noć, al’ kad je pogleda ujutro nema tog pogleda, ne ume takvu kafu da mu skuva, napravi prženice, kajganu. Mislim, sve ono za čim muškarci pate. Pa zakuka na kraju: „Vratiii mi se miloooo moje“. I to sve ispod njenog prozora. Njene odgovore ne znamo. Možda se i udala. Ko zna.

Kako god, za sada znamo da je s njom ukupno imao sto jednu ženu. Al’ ni jedna da ne greje kao Ona! Možda nađe taj mir, što ga taži sa drugih sto. Jerbo voleo je više od svog života, a ostavila ga jer je on naterao svojim dildisanjem. Idemo dalje, možda je preboli pa će i vir, i san i sve da nestane. Al’ pesma neće!

Daca i ja je uvek slušamo kad smo loše volje. Nasmeje nas do suza. A, Đani je u međuvremenu postao faca, umal’ na Exitu da završi!

I Arenu je napunio bokte!

преузимање (1)

90517807_10221451392411830_543649684653080576_n

Često se pravim jaka, na razne načine. Ovoga puta je to bio pokušaj fizičke jačine.

Dve večeri pred rođendan, u redovnoj kupovini, smislim ja u letu, da kupim paket kisele vode.  Da ne vučem stalno po flašu-dve, i trebaće mi za rođendan. Kaooo da mi je trafika na Terazijama, a ne ispred zgrade. 12 flaša kisele vode od 2 litre, marke „Minakva“. Ima ručkicu da se lepo nosi. Mogu ja to. Nakrivila sam se, ko kriva kletva, al’ nosim i donesem do kuće.

Sutradan poče da mi seva stomak. Posle da boli. Pravim se blesava pred bolom, kao i uvek, dokle god mogu. Ležim u krevetu i ćutim ko ona stvar. Ne smem da kažem da me boli, jer će onda postati stvarno. Ćutim, jer sve mislim da će tako da prođe. Dođe sestra, odlgedasmo seriju. Ćutim i dalje, a seva- boli i dalje. Pred njen polazak kući, izgovorih najzad da me boli stomak i da me je strah da nije slepo crevo. Ona će da me pregleda, stiska – otpušta, ništa. Uzela je nove naočare, šeset pet ’iljada majku ti, i sad vidi odliiično. Ugleda ona nešto i reče:
– Ovde ti je nešto modro i iskočilo.

  • Ju, šta, kako, gde?

Trk u kupatilo, turaj naočare, stvarno mi je nešto iskočilo i pomodrelo. Ko mali vanzemaljac na stomaku. Vena iskočila, ko tri prsta debela!

  • Ma, nije ti ništa.
  • Mora da je od one kisele vode što sam je sinoć nosila.
  • Ma, da.

I ode ona. Guglaaaj odmah. Gde mi nije ništa jebote! Svašta sam pročitala, ali sve mi je to bilo nešto lagano, nešto „možda“. Dok nisam ugledala reč: Aneurizma.
Sve drugo je izbledelo. Mozak, takođe.

To mi je jebote!

Osvanu petak i rođendan mi. Pljušte čestitke na sve strane. I srčići, i kisići, i viber i votsap, fejs, sms, telefon. A ja u strahu. Odgovaram veselo, a sve mi u glavi Aneurizma.

Zove me posestrima, čestita ovo- ono, a ja mućak.

  • Daj bre, da je aneurizma ne bi sada pričale. Ne lupaj. Pukla ti je vena od kisele vode.
  • Ma, možda je ova moja usporila nešto pa će posle da stigne.

Verovatno je zakovrnula očima.

Zove sestra, rođendanaaaaaaaaa lallala. A ja u mudu.

  • Daj, zovi negde i zakaži ultrazvuk abdomena, vidi šta ti je. Znam da ti nije ništa, ali znam i tebe.
  • Dobro.

Nastavljam da odgovaram na poruke, kisići, srčići, kezići. Prošlo dva sata. Sve mislim proći će sevanje i bol.

Zove ona opet.

  • Jesi li zakazala ultrazvuk?
  • Nisam.
  • Zašto?
  • Ne smem.
  • Šta ne smeš, aj ne seri. Zakaži zbog mene, ako nećeš zbog sebe. Nećeš moći da se opustiš za rođendan, a ja neću moći da te gledam.
  • Dobro.

Zbog drugog, uglavnom sve uradim.

Zakažem u Euromediku, u 18h. Javim Daci, da ide sa mnom. Ne smem sama.

Odosmo tamo, dobih popust jer mi je rođendan. I brzo me prozva doktorka, radiolog. Utrča i Daca sa mnom. Gledam je i mislim se, gde ćeš jebote. Ušla ona i sela pored mene. Da mi čuva stra’. Sve ispričam doktorki, pogleda ona, ispipa, reče da nije ništa, ali da radimo ultrazvuk. Šarala je sa sondom sve redom. Nema ništa! Ništa! Sve mi je zdravo. Nemoguće!
– Kako bre nema? Dajte mi nešto, ipak mi je rođendan!
– Nema, kad vam kažem!

Rekla joj ja za aneurizmu, smejale smo se.

Onda smo Daca i ja došle kod mene da pravimo tortu, jer sam rođendan proslavljala sutradan. Daca je na kraju sve sama napravila, dok sam ja javljala da mi nije ništa svima kojima sam kukala, i tešila Micu.

Pretekoh, i proslavih aneuristički ( valjda se tako kaže), rođendan.

 

I sad se nešto mislim.

Jebote, ja da se zakašljem tri korone bih dobila. Ne jednu.

Ma, i da se zakašljucnem.