Beograd 2005, bolnica Narodni Front. Jesen, valjda. Sestraaa, leži dvadesetak dana, u čekanju da joj se smiri upala jajnika, da mogu da je operišu. Prognoze su loše. Papa druga grupa, puna gnoja. Bilo je doktora koji su joj tražili pare, žena koje su skupile po 300 evra za operaciju. Ona je rekla da nema, i ako treba zbog toga da umre, neka umre. Vezu nije imala. I dr Ana ju je spasila, jer je mogla, jer je htela, jer joj je to posao. Ali to je druga tema.
Tad sam je oplakivala, prvi put. Bilo ih je još kasnije. Ihaaaj.
Nadam se da više neće. Ne znam šta više da joj izvade jebote!
Zove jedan dan:
- Kad danas nisam poludela!
- Šta se dogodilo?
- Sestrooo slatka, isred moje sobe je prijemno odeljenje za sve pacijentkinje. Došla neka u tigrastoj pidžamici, takvom bade mantiliću i papučicama. Trudnica. Čeka prijem, kasnije saznah apartman.
- I?
- Celo pre podne joj je zvonio mobilni, do daskeeee. A melodija glasi:
Sve mi tvojeeeeeeeeeee nedostajeeeee. - Šta je bre to?
- Pa pesma. Ja nemam pojma ko to peva, šta je to. Ništaaa! Kad cimerke meni rekoše da to peva Đani!
– Koji bre Đani? - Nemam pojma. Donesoše mi šarene novine, a one pune tog Đanija.
- O, majko gde ti i ja živimo! Nije to onaj Đani Ćurčić?
– Ma jok, neki narodnjak. E, ova sojka mu je žena i došla da se porađa, i kažu mi to je njegova nova pesma. I zato joj tako zvoni telefon. Ti ne možeš da zamisliš kako to zvuči, ne možžeeeeš! A, nemam gde da pobegnem. A ova njegova sojka se još dere po hodniku. Kako je nisu odmah primili i ne stiže da se javi na mobilni. A ono ječi: Sve mi tvoje nedostajeeeeeeeeeeeeee! - Idem da guglam i da nađem tu pesmu.
Našla sam pesmu, i saznala ko je Radiša Trajković, zvani Đani.
Od tada, pesma; „Sve mi tvoje nedostaje“, je naša himna. Preživela je.
No Đani, yes Daca!
Analiza pesme – „Sve mi tvoje nedostaje“.
Oni su nekada bili zajedno, a on je činio sve da ona ode od njega. Ona otišla i on sad kuka! Sanja je, ide joj pod prozore, vuče ga vir sve dublje na dno. A, u međuvremenu je probao još njih sto. Ni jedna nije kao Ona. Jok. I onda zakukava: Sveee mi tvojeeeeee nedostajeeeeeee!
Šta mu tačno nedostaje, ne zna se. Pod tim „sve“, može biti seks, može biti kako kuva, kako ga gleda kad se probude, onako krmeljiva, jer kukavac i za tim žali. Možda ni jedna druga ne naseda na njegove fore da ih otera, možda kako ga češka, priča, smeje se, pegla, riba kupatilo. Možda njene noge, njena sarma, hrkanje, štaznam. Nedostajanje je stalo u „sve“! Kakav ga to vir vuče na dno, ne zna se. Verovatno neka tuga, pa je utapa u alkoholu, pa opet menja sojke da je zaboravi. Bude mu lepo kad privede neku cicu, talambasa celu noć, al’ kad je pogleda ujutro nema tog pogleda, ne ume takvu kafu da mu skuva, napravi prženice, kajganu. Mislim, sve ono za čim muškarci pate. Pa zakuka na kraju: „Vratiii mi se miloooo moje“. I to sve ispod njenog prozora. Njene odgovore ne znamo. Možda se i udala. Ko zna.
Kako god, za sada znamo da je s njom ukupno imao sto jednu ženu. Al’ ni jedna da ne greje kao Ona! Možda nađe taj mir, što ga taži sa drugih sto. Jerbo voleo je više od svog života, a ostavila ga jer je on naterao svojim dildisanjem. Idemo dalje, možda je preboli pa će i vir, i san i sve da nestane. Al’ pesma neće!
Daca i ja je uvek slušamo kad smo loše volje. Nasmeje nas do suza. A, Đani je u međuvremenu postao faca, umal’ na Exitu da završi!
I Arenu je napunio bokte!
Zelena Soba 