90517807_10221451392411830_543649684653080576_n

Često se pravim jaka, na razne načine. Ovoga puta je to bio pokušaj fizičke jačine.

Dve večeri pred rođendan, u redovnoj kupovini, smislim ja u letu, da kupim paket kisele vode.  Da ne vučem stalno po flašu-dve, i trebaće mi za rođendan. Kaooo da mi je trafika na Terazijama, a ne ispred zgrade. 12 flaša kisele vode od 2 litre, marke „Minakva“. Ima ručkicu da se lepo nosi. Mogu ja to. Nakrivila sam se, ko kriva kletva, al’ nosim i donesem do kuće.

Sutradan poče da mi seva stomak. Posle da boli. Pravim se blesava pred bolom, kao i uvek, dokle god mogu. Ležim u krevetu i ćutim ko ona stvar. Ne smem da kažem da me boli, jer će onda postati stvarno. Ćutim, jer sve mislim da će tako da prođe. Dođe sestra, odlgedasmo seriju. Ćutim i dalje, a seva- boli i dalje. Pred njen polazak kući, izgovorih najzad da me boli stomak i da me je strah da nije slepo crevo. Ona će da me pregleda, stiska – otpušta, ništa. Uzela je nove naočare, šeset pet ’iljada majku ti, i sad vidi odliiično. Ugleda ona nešto i reče:
– Ovde ti je nešto modro i iskočilo.

  • Ju, šta, kako, gde?

Trk u kupatilo, turaj naočare, stvarno mi je nešto iskočilo i pomodrelo. Ko mali vanzemaljac na stomaku. Vena iskočila, ko tri prsta debela!

  • Ma, nije ti ništa.
  • Mora da je od one kisele vode što sam je sinoć nosila.
  • Ma, da.

I ode ona. Guglaaaj odmah. Gde mi nije ništa jebote! Svašta sam pročitala, ali sve mi je to bilo nešto lagano, nešto „možda“. Dok nisam ugledala reč: Aneurizma.
Sve drugo je izbledelo. Mozak, takođe.

To mi je jebote!

Osvanu petak i rođendan mi. Pljušte čestitke na sve strane. I srčići, i kisići, i viber i votsap, fejs, sms, telefon. A ja u strahu. Odgovaram veselo, a sve mi u glavi Aneurizma.

Zove me posestrima, čestita ovo- ono, a ja mućak.

  • Daj bre, da je aneurizma ne bi sada pričale. Ne lupaj. Pukla ti je vena od kisele vode.
  • Ma, možda je ova moja usporila nešto pa će posle da stigne.

Verovatno je zakovrnula očima.

Zove sestra, rođendanaaaaaaaaa lallala. A ja u mudu.

  • Daj, zovi negde i zakaži ultrazvuk abdomena, vidi šta ti je. Znam da ti nije ništa, ali znam i tebe.
  • Dobro.

Nastavljam da odgovaram na poruke, kisići, srčići, kezići. Prošlo dva sata. Sve mislim proći će sevanje i bol.

Zove ona opet.

  • Jesi li zakazala ultrazvuk?
  • Nisam.
  • Zašto?
  • Ne smem.
  • Šta ne smeš, aj ne seri. Zakaži zbog mene, ako nećeš zbog sebe. Nećeš moći da se opustiš za rođendan, a ja neću moći da te gledam.
  • Dobro.

Zbog drugog, uglavnom sve uradim.

Zakažem u Euromediku, u 18h. Javim Daci, da ide sa mnom. Ne smem sama.

Odosmo tamo, dobih popust jer mi je rođendan. I brzo me prozva doktorka, radiolog. Utrča i Daca sa mnom. Gledam je i mislim se, gde ćeš jebote. Ušla ona i sela pored mene. Da mi čuva stra’. Sve ispričam doktorki, pogleda ona, ispipa, reče da nije ništa, ali da radimo ultrazvuk. Šarala je sa sondom sve redom. Nema ništa! Ništa! Sve mi je zdravo. Nemoguće!
– Kako bre nema? Dajte mi nešto, ipak mi je rođendan!
– Nema, kad vam kažem!

Rekla joj ja za aneurizmu, smejale smo se.

Onda smo Daca i ja došle kod mene da pravimo tortu, jer sam rođendan proslavljala sutradan. Daca je na kraju sve sama napravila, dok sam ja javljala da mi nije ništa svima kojima sam kukala, i tešila Micu.

Pretekoh, i proslavih aneuristički ( valjda se tako kaže), rođendan.

 

I sad se nešto mislim.

Jebote, ja da se zakašljem tri korone bih dobila. Ne jednu.

Ma, i da se zakašljucnem.