Archive for мај, 2020


1713249_50-10

Kad smo se uselili u zgradu, u kojoj i sad živim, pre četres’ godina, u stanu ispod našeg živeli su Švaba i Švabinica. Tako su ih zvali. On je bio Harbajt Josif, ona Anka Harbajt. Bračni par bez dece. Koliko su tad imali godina, ne znam. Sa mojih, tadašnjih dvanaest, bili su matorci. Do tada iz mog mirnog dvorišta, nisam čula takve svađe. To se svađalo, tuklo, lomilo po kući. Jednom je pokojni ćale u po’ noći trčao da ih razdvaja. Kaže, posvađali se oko eksera na zidu za sliku, pa otišli unazad trista godina.
Anka je bila plavuša, ili seda ne sećam se, pušila je na terasi i uvek je imala duge nalakirane nokte. Crvene ili tako neka šljašteća boja. Švaba je bio netipičan lik, pored kog svaki dan prolazimo u prodavnici, recimo. Ali bio je grozan. Kad se brat i ja nešto zaigramo, pustimo glasno muziku, dovedemo društvo, zvao je ćaleta na posao da nas tuži. Matori je sedao u kola hitne pomoći, dolazio je kući, omlatio nas i natrag na posao. Kao klinci smo mrzeli Švabu.
U nekoj godini, ne sećam se kojoj, Švabinica umre. Osta on sam u dvosobnom stanu.
Tuga ga je brzo prošla. Gde, kad i kako našao je novu ženu. Dušanku. Počeše i nju da zovu Švabinica, ali ne zadugo. Bila je medicinska sestra i govorila je kako zna sve redom. Tada, od Miloševića do Mire, da ima veze svuda i da joj je Kori Udovički rođaka. Od tada je postala Udovički.
E, ta Udovički je imala psa, pekinezera. Mislim da nam je to bio prvi pas u zgradi. Zaboravila sam mu ime, ali nešto mi je u glavi Miki. Ako i nije bio Miki, nema veze. Zvaću ga tako.
Sa tadašnje tačke gledišta, u mojim ranim tridesetima, oni su bili matorci. Mikija nisu izvodili napolje, mrzelo ih je valjda. Jadan je lajao stalno, posebno kad odu negde a on ostane sam. A Udovički mu je nešto kuvala za klopu. Majko mila što je to smrdelo. Mica je stalno psovala, govoreći da neka creva kuva. Morali smo da zatvaramo terasu od tog smrada. Mislila sam se kako je Miki jadan što mora to da jede. A sad se mislim, možda su oni to jeli bokte!
Nakon par godina, razbole se Švaba, negovala ga je Udovički. Čuli smo ga noću kako kuka, rak neki, ako se sećam. On kuka od bolova, Miki laje. Udovički se povremeno čuje kako obojici govori da ućute. Umre Švaba.
Ostade Udovički s Mikijem. Nastavila je da ga ne šeta, nastavio je da laje po ceo dan, nastavila je da mu kuva te neke bubrege smrdljive. Sudila se za stan, da ostane njoj. Pretila je iako je niko nije napadao, sa svim živima koji su tada bili na vlasti. I, izgubila je spor. U stan je došao neko levi, rođak od prve Švabinice – Anke.
I to bi bio kraj Harbajt sage.
Malopre sam zatvarala prozor od nečijeg kuvanja, koje me je podsetilo na Udovički.
I stvarno, kako kuvanje neke hrane tako smrdi?

U glavi

577909_3765676858447_976210771_n

 

 

Kada su počeli da mi smetaju viškovi, počela sam da skidam prstenje. Žuljalo me je, iako je lepo.

Tada sam počela da smetam samoj sebi. Gubila sam procene koje sam imala.

Haljina sa slike, nije bila haljina koju sam obukla.

Ona koja mi se nije dopadala ni na slici, savršeno mi je stajala.

Cipele su bile uske, tesne, visoke. A, na slici nisu delovale tako.

Ono što sam mislila, ispadalo je da nije isto i ono što sam videla.

Procene su se menjale.

Tražila sam komfor, a ne estetiku.

Verovala sam mislima, a ne očima.

Očima samo gledam, ne vidim ništa.

Pogledi su se promenili.

Oči imam da ne vide.

Prstenje je u kutiji, ja u svojoj glavi, a život nepromenjeno prolazi, ide.

Do neke kutije.

Krema za ruke

25402002_-_ilirija_48_za_titna_krema_za_ruke_50ml

Šta kupiti?

Šta skuvati?

Šta je na akciji?

Ima li tečnosti za sudove?

Prašak za veš je pri kraju?

Tečni ili obični sapun?

Pena za tuširanje, šampon, toalet papir?

Krema za ruke?

Kafa?

Cigare?

I vrtiš svaki dan isto.

Karanatinski dani su to pojačali. Pomisao da ćemo možda biti zatvoreni 24 sata. Šta jesti?

Produženi zatvoreni vikend, šta jesti?

Pa šta smo mi?

Pedeset dana, svedenih na kuhinju i kupatilo.

Svrha – šta jesti i piti.

Svedeni na životinje, s povremenim izletom puštanja napolje.

Prođe karantin.

Opet isto.

Šta kupiti?

Šta kuvati?

Šta jesti?

Trista puta na dan nešto operem, oribam, oljuštim, iseckam, sednem, zapalim cigaru, namažem kremu za ruke.

I u stvari, ništa ja ovo ne bih pisala, da nije kreme za ruke.

Mažem je da mi bude lakše. Na tren. Na pola sata, dok opet ne uhvatim nešto da radim, ili jednostavno operem ruke.

Šta zamazujem čitavog života da mi bude lakše?

Sebe.

Nekad i druge ljude.

Moj život je krema za ruke.

Eto.