Kad smo se uselili u zgradu, u kojoj i sad živim, pre četres’ godina, u stanu ispod našeg živeli su Švaba i Švabinica. Tako su ih zvali. On je bio Harbajt Josif, ona Anka Harbajt. Bračni par bez dece. Koliko su tad imali godina, ne znam. Sa mojih, tadašnjih dvanaest, bili su matorci. Do tada iz mog mirnog dvorišta, nisam čula takve svađe. To se svađalo, tuklo, lomilo po kući. Jednom je pokojni ćale u po’ noći trčao da ih razdvaja. Kaže, posvađali se oko eksera na zidu za sliku, pa otišli unazad trista godina.
Anka je bila plavuša, ili seda ne sećam se, pušila je na terasi i uvek je imala duge nalakirane nokte. Crvene ili tako neka šljašteća boja. Švaba je bio netipičan lik, pored kog svaki dan prolazimo u prodavnici, recimo. Ali bio je grozan. Kad se brat i ja nešto zaigramo, pustimo glasno muziku, dovedemo društvo, zvao je ćaleta na posao da nas tuži. Matori je sedao u kola hitne pomoći, dolazio je kući, omlatio nas i natrag na posao. Kao klinci smo mrzeli Švabu.
U nekoj godini, ne sećam se kojoj, Švabinica umre. Osta on sam u dvosobnom stanu.
Tuga ga je brzo prošla. Gde, kad i kako našao je novu ženu. Dušanku. Počeše i nju da zovu Švabinica, ali ne zadugo. Bila je medicinska sestra i govorila je kako zna sve redom. Tada, od Miloševića do Mire, da ima veze svuda i da joj je Kori Udovički rođaka. Od tada je postala Udovički.
E, ta Udovički je imala psa, pekinezera. Mislim da nam je to bio prvi pas u zgradi. Zaboravila sam mu ime, ali nešto mi je u glavi Miki. Ako i nije bio Miki, nema veze. Zvaću ga tako.
Sa tadašnje tačke gledišta, u mojim ranim tridesetima, oni su bili matorci. Mikija nisu izvodili napolje, mrzelo ih je valjda. Jadan je lajao stalno, posebno kad odu negde a on ostane sam. A Udovički mu je nešto kuvala za klopu. Majko mila što je to smrdelo. Mica je stalno psovala, govoreći da neka creva kuva. Morali smo da zatvaramo terasu od tog smrada. Mislila sam se kako je Miki jadan što mora to da jede. A sad se mislim, možda su oni to jeli bokte!
Nakon par godina, razbole se Švaba, negovala ga je Udovički. Čuli smo ga noću kako kuka, rak neki, ako se sećam. On kuka od bolova, Miki laje. Udovički se povremeno čuje kako obojici govori da ućute. Umre Švaba.
Ostade Udovički s Mikijem. Nastavila je da ga ne šeta, nastavio je da laje po ceo dan, nastavila je da mu kuva te neke bubrege smrdljive. Sudila se za stan, da ostane njoj. Pretila je iako je niko nije napadao, sa svim živima koji su tada bili na vlasti. I, izgubila je spor. U stan je došao neko levi, rođak od prve Švabinice – Anke.
I to bi bio kraj Harbajt sage.
Malopre sam zatvarala prozor od nečijeg kuvanja, koje me je podsetilo na Udovički.
I stvarno, kako kuvanje neke hrane tako smrdi?
Zelena Soba 