Analiza pesme ’Kruška’ – Miligram

Čujem svašta levo i desno, tako jedne letnje večeri, urlanje:
’Ih lele, što se ne ubih
Ih lele, što se ne ubih
Ispod one kruške’.

Šta je ovo sunce ti! To se horski peva. Jutjubnem ja tu Krušku, i počnem da se smejem kao nezdrava.

Fabula radnje je Kruška.

Valjda je onda sedela ispod kruške, sa nekim bajom i pala mu na grudi muške. I sad on zakukava što se tu nije ubio.

Prošla je godina od tog pada u zagrljaj, a njemu je u grudima rupa crna i tu je duša iscurela. I sad sve zamišljam tog što pati, kako ide ulicom i landara mu ta rupa.

Ide čovek s rupom! Duša je negde iskapala, nema je, ali se providi od te rupe sve iza. Vidiš čoveka:
– Brate, gde su ti rebra? Jel promaja malo a?

Onda se obraća Mesecu, kaže da je on prorok i da mu kaže gde je ona! Ima ranu kao niko, i samo ona može da je zašije.

Mesec ćuti, ko veli otišla je s drugim, šta ’oćeš sad od mene?

Onda on opet kuka:
Ih lele što se ne ubih

Pa to lele i ih, tri puta, pa kruška, pa grudi muške gde se ona zakucala.

E, onda ide najbolji deo!

Posle godinu dana, njemu nije svanuo dan. Biće da šeta sa onom rupom samo noću. I on kaže da lebdbi između dva sveta, samo zemljom ne hoda. Pa gde hodaš svetejebalo sa tom rupom? Jesi li umro, ili si živ?

A onda refren kaže da je ipak živ, jerbo i dalje žali što se ne ubi ispod one kruške.

I slušala ja mnogo puta, oplačem prvo da ima rupu na grudima, sve ga zamišljam i kako mu je kukavcu duša izašla iz njega. Pa tu krušku, pa sojku kako je jela kruška i pala na tuđe grudi muške. Pa ovoga kako žali što se nije još tada ubio, a sad u stvari nije živ, jer zemljom ne hoda.

Pa brate bože, ima li gluplje pesme, a hit je sve u šesnaest.

To smandraljaj reči, da se rimuju, nema veze što ništa nema smisla i eto narodnog veselja!

Samoposluga

Ispred moje zgrade ima četiri samoposluge, čitaj kontejnera.
Često sam posmatala razne samoposluživače.
Ima i onih profi. Nešto nalik na trakotrče zaustavi, pa onda ronda. MlađaHno ciganče. Ređa garderobu, vadi jedno po jedno, prislanja, zagleda, ako mu se ne sviđa okači da visi na kontejneru, ako mu se sviđa baci u trakotorče. Onda vadi hleb, neko reče za svinje, papir…
Ima i šljema. Zanosi se na deeesno, pa na leevoo i stigne do samoposluge. Brlja, pa kad nađe neki alkohol cugne ostatak. Ako ima nešto da se čalabrcne stavi u usta. Žvaćka i traži da zalije. I onda nastavi do sledeće samoposluge, tri ulaza dalje. Sve uleeevo, udesnooo i nikad da tresne. Neki radnik, ili ratnik iz skorašnjeg nam rata.
Ima i običnog sveta. Pre neko veče vidim lika. Duga kosa, seda. Plava majica, farmerke, patike i pravac samoposluga. Brljao je i ode, nije našao ništa.
Jednom je jedan pričao na mobilni, a drugom rukom je birao artikle iz samoposluge.
A ja, zastanem pogledom na njima, nekad sačekam da odu pa bacim đubre, da ih ne uznemiravam. I pomislim:

‘Život je lep, dokle god imaš izbora’.

Makar, i iz samoposluge.

Policijski čas u doba korone – prvi deo

Važno saopštenje, onoga što su ga izabrali za predsednika, u 20h na RTS-u. Dana 15.3.2020.
Pomislih, mora da je važno kad nije na Pinku.
Obavestio nas je o uvođenju policijskog časa, zabrane kretanja od 20h svakoga dana. Korona se širi, a manje od mesec dana pre toga je bio virus s fejsa. Onda je pao red molbi, sklapanja ruku u moleban, da stariji od 65 godina ne smeju uopšte napolje. Pa je kukao kako treba da sačuvamo naše roditelje. Molio… i nisam mogla dalje da ga slušam. Sutradan je stupao na snagu, i naši dragi roditelji će plaćati novčanu kaznu od sto pedeset hiljada dinara, ako ih uhvate napolju. A mi ostali za vreme policijskog časa, novčana kazna ili zatvor.

Jebote!

Stiže policijski čas. Trt.

Još to nismo doživeli!

Imamo nevidljivog neprijatelja u vidu virusa. Pretnje u vidu Italijanskog scenarija, ako ne budemo poslušni. Ja dobila sms od nekog Covid centra.
Kreću traume u stomaku. Hoće li biti hrane? Opet devedesete u vidu duhova šetaju okolo. Opet strahovlade? Opet ratovi, ali sa kapljicima, od kojih štite maske i rukavica i obbaveznoooo pranje ruku. Kao da do sada nismo. I opet naredbe, i oduzimanje slobode ovoga puta.
Mogu da sedim u kući danima, ali kad ja hoću. Vrti me mozak, vrtim ja njega i ne stižemo nigde.
Aj, navići ćemo se. Frka je bila i kad je počelo bombardovanje, pa smo se brzo adaptirali. I na ovo ćemo.
Pedeset dana je trajalo vanredno stanje, policijski čas. Nekim vikendima po 84 sata. Da bi se izbegli skupovi.
I onda kreću sumanute priče oko hrane. Mi zalihe nemamo.
Dolazi brat.
– Kupio sam od svega po nešto za prvu ruku. Ko zna, možda ćemo imati dvadesetčetvoročasnovni karantin.
Kupio nam je džak od pet kila brašna, par kilograma pirinča, testenine, konzerve sardine, šećer i ulje.
– Ovo vam je za prvu ruku, da imate nešto ako ne bude ničega.
– Hvala ti brate.
Mica plače, šta će. Oseća se sigurno, oseća se jadno, oseća se srećno jer ima nas, dobru decu, oseća se beskorisno, staro, bolesno. Mislim da su joj šećer i pritisak skočili.
Onda sam ja jurila toalet papir, našla sam četiri rolne. Alkohol, nisam našla do kraja karantina. Donela mi je drugarica bočicu nakon nekog vremena. Kupila sam domestos, aj’ i on dezinfikuje. Sipala sam sirće, sodu bikarbonu i vodu u fajtalicu. Brate bože, egzotika mirisa sirćeta nam je svaki dan plivala po kući.
Gledala sam ljude, oni mene nisu, svi sa maskama. U sivim, crnim, teget bojama. Nema boja! Niko da obuče nešto veselo. Niko se ne smeje, niko ne priča, ništa! Maske, rukavice i vuci cegere.
Onda je stigao paket za Micu. Od nemam pojma koga, verovatno stranke koju su izabrali na našoj opštini.
Prinač, par kilograma, testeninina, par ulja, šećer i par kilograma brašna, i konzerve. Sardinu i mesni narezak.
Stomak mi se okretao.
Zar opet!
Deda je to dobijao, ja išla s njim po ’ponižavajuće sledovanje’, kako ga je nazvao, sada ga dobija i njegova ćerka. Da li sam i ja sledeća? Već dve generacije dobijaju pirinče i sardine.
Onda sam sela i počela da mislim, s čime bre da jedem toliki pirinač i testeninu. Ono, da iseckam i grickam umesto smokija?
Kvasca nema. Nabavio je brat dve kesice suvog, i jedan svež i doneo nam.
Mica je sva srećna mesila hleb, da se oseti korisnom. Da taj hleb bude sećanje na njeno detinjstvo kada se jeo takav hleb. Nije ga nešto najbolje umesila, malo je posolila, ali jedi i ćuti. S pasuljem.
Nisam znala šta ću s njom. Izgubila je rutinu, smisao, sve. Nalazila sam filmove da gleda. Dva dnevno, minimum. Ja nisam imala posla, čitala sam knjige, gledala pozorišne predstave na netu, filmove i pokušavala da se odbranim od pucajućih viber i ostalih poruka. Sprdnji i zajebancija. Počele su vrlo brzo da mi idu na živce.
Neizvesnost je trajala. Iz dana u dan smo pratili broj zaraženih, preminulih, dok mi nije pala klapna. Dosta! Gledamo filmove. Ne mogu njene strahove da smirim, sa svojima sam se saživela.
Psihoza je bila svuda napolju. Kad te neko pogleda sa onim pogledom, ‘sklanjaj se da me ne zaraziš’. Da nemaš ti covid? Stajanje u redovima, razmaci od dve metra.. Devedesete mi bubnje u glavi.
U kući, Mica sedi i čeka da vidi šta sam ’ulovila’ tog dana.
Meni lično je bilo važno da imam duvan, rizle, filtere i kafu. Ostalo, može i ne mora. Ali, ona mora. Dijabet je podmukao. Kuvaj, mesi, jedi…
Išla sam da ribam zgradu, celu, dva ili tri puta. Hodnik i lift na mom spratu, brisala sam skoro svako veče, posle apaluza. Što mi teško. Taman to uradim, i onda gledam predstavu, ili neki film.
I kuvala sam sutlijaš, sat vremena, od čega je taj pirinač bio, ne znam. Ali sam mu sve sručila na gomilu. Beše lep, ali brate nikad kraja. Doduše, setila sam se oko ponoći da kuvam, i oko jedan je bio gotov. Išao mi je na živce i zbog tog socijalnog pririnča, i zbog dugog kuvanja, i svega.

Ali bilo je sjajno. Nerviralo me je nešto glupo, a ne ono važno.

Noćas sam ostala bez neta, i pisala. Kada ću drugi deo, nemam pojma.

Noćna lajfkoučica

Dan, zamaskira mnogo toga.

Noć… e, to je problem.
Često, nema šanse da zaspim. Majko mila, po celu noć pričam sama sa sobom. Psujem, naravno.
Te unutrašnje monologe, ne daj bože da neko čuje. Tri Laze me ne bi spasile.
Nikako da se pomirim sa sobom. Nikako!
Onda zaspim ujutro, probudim u podne, izubijana od same sebe. Sednem da popijem kafu, pa se pomislim:
Bolje da se tučem sa sobom, nego sa nekim drugim.
Niko me ne može posavađati sa nekim, kao ja sama sa sobom.
Niko me ne može ni utešiti, do ja samu sebe.
Ljubav, se zove imenom Mojim!
Svake noći raskinem sa sobom, ujutro se pomirim.
Doživotna veza, nepoptisani brak, bez svedoka.
Lajfkoučica da budem!