upozorenje

Važno saopštenje, onoga što su ga izabrali za predsednika, u 20h na RTS-u. Dana 15.3.2020.
Pomislih, mora da je važno kad nije na Pinku.
Obavestio nas je o uvođenju policijskog časa, zabrane kretanja od 20h svakoga dana. Korona se širi, a manje od mesec dana pre toga je bio virus s fejsa. Onda je pao red molbi, sklapanja ruku u moleban, da stariji od 65 godina ne smeju uopšte napolje. Pa je kukao kako treba da sačuvamo naše roditelje. Molio… i nisam mogla dalje da ga slušam. Sutradan je stupao na snagu, i naši dragi roditelji će plaćati novčanu kaznu od sto pedeset hiljada dinara, ako ih uhvate napolju. A mi ostali za vreme policijskog časa, novčana kazna ili zatvor.

Jebote!

Stiže policijski čas. Trt.

Još to nismo doživeli!

Imamo nevidljivog neprijatelja u vidu virusa. Pretnje u vidu Italijanskog scenarija, ako ne budemo poslušni. Ja dobila sms od nekog Covid centra.
Kreću traume u stomaku. Hoće li biti hrane? Opet devedesete u vidu duhova šetaju okolo. Opet strahovlade? Opet ratovi, ali sa kapljicima, od kojih štite maske i rukavica i obbaveznoooo pranje ruku. Kao da do sada nismo. I opet naredbe, i oduzimanje slobode ovoga puta.
Mogu da sedim u kući danima, ali kad ja hoću. Vrti me mozak, vrtim ja njega i ne stižemo nigde.
Aj, navići ćemo se. Frka je bila i kad je počelo bombardovanje, pa smo se brzo adaptirali. I na ovo ćemo.
Pedeset dana je trajalo vanredno stanje, policijski čas. Nekim vikendima po 84 sata. Da bi se izbegli skupovi.
I onda kreću sumanute priče oko hrane. Mi zalihe nemamo.
Dolazi brat.
– Kupio sam od svega po nešto za prvu ruku. Ko zna, možda ćemo imati dvadesetčetvoročasnovni karantin.
Kupio nam je džak od pet kila brašna, par kilograma pirinča, testenine, konzerve sardine, šećer i ulje.
– Ovo vam je za prvu ruku, da imate nešto ako ne bude ničega.
– Hvala ti brate.
Mica plače, šta će. Oseća se sigurno, oseća se jadno, oseća se srećno jer ima nas, dobru decu, oseća se beskorisno, staro, bolesno. Mislim da su joj šećer i pritisak skočili.
Onda sam ja jurila toalet papir, našla sam četiri rolne. Alkohol, nisam našla do kraja karantina. Donela mi je drugarica bočicu nakon nekog vremena. Kupila sam domestos, aj’ i on dezinfikuje. Sipala sam sirće, sodu bikarbonu i vodu u fajtalicu. Brate bože, egzotika mirisa sirćeta nam je svaki dan plivala po kući.
Gledala sam ljude, oni mene nisu, svi sa maskama. U sivim, crnim, teget bojama. Nema boja! Niko da obuče nešto veselo. Niko se ne smeje, niko ne priča, ništa! Maske, rukavice i vuci cegere.
Onda je stigao paket za Micu. Od nemam pojma koga, verovatno stranke koju su izabrali na našoj opštini.
Prinač, par kilograma, testeninina, par ulja, šećer i par kilograma brašna, i konzerve. Sardinu i mesni narezak.
Stomak mi se okretao.
Zar opet!
Deda je to dobijao, ja išla s njim po ’ponižavajuće sledovanje’, kako ga je nazvao, sada ga dobija i njegova ćerka. Da li sam i ja sledeća? Već dve generacije dobijaju pirinče i sardine.
Onda sam sela i počela da mislim, s čime bre da jedem toliki pirinač i testeninu. Ono, da iseckam i grickam umesto smokija?
Kvasca nema. Nabavio je brat dve kesice suvog, i jedan svež i doneo nam.
Mica je sva srećna mesila hleb, da se oseti korisnom. Da taj hleb bude sećanje na njeno detinjstvo kada se jeo takav hleb. Nije ga nešto najbolje umesila, malo je posolila, ali jedi i ćuti. S pasuljem.
Nisam znala šta ću s njom. Izgubila je rutinu, smisao, sve. Nalazila sam filmove da gleda. Dva dnevno, minimum. Ja nisam imala posla, čitala sam knjige, gledala pozorišne predstave na netu, filmove i pokušavala da se odbranim od pucajućih viber i ostalih poruka. Sprdnji i zajebancija. Počele su vrlo brzo da mi idu na živce.
Neizvesnost je trajala. Iz dana u dan smo pratili broj zaraženih, preminulih, dok mi nije pala klapna. Dosta! Gledamo filmove. Ne mogu njene strahove da smirim, sa svojima sam se saživela.
Psihoza je bila svuda napolju. Kad te neko pogleda sa onim pogledom, ‘sklanjaj se da me ne zaraziš’. Da nemaš ti covid? Stajanje u redovima, razmaci od dve metra.. Devedesete mi bubnje u glavi.
U kući, Mica sedi i čeka da vidi šta sam ’ulovila’ tog dana.
Meni lično je bilo važno da imam duvan, rizle, filtere i kafu. Ostalo, može i ne mora. Ali, ona mora. Dijabet je podmukao. Kuvaj, mesi, jedi…
Išla sam da ribam zgradu, celu, dva ili tri puta. Hodnik i lift na mom spratu, brisala sam skoro svako veče, posle apaluza. Što mi teško. Taman to uradim, i onda gledam predstavu, ili neki film.
I kuvala sam sutlijaš, sat vremena, od čega je taj pirinač bio, ne znam. Ali sam mu sve sručila na gomilu. Beše lep, ali brate nikad kraja. Doduše, setila sam se oko ponoći da kuvam, i oko jedan je bio gotov. Išao mi je na živce i zbog tog socijalnog pririnča, i zbog dugog kuvanja, i svega.

Ali bilo je sjajno. Nerviralo me je nešto glupo, a ne ono važno.

Noćas sam ostala bez neta, i pisala. Kada ću drugi deo, nemam pojma.