maxresdefault

Čujem svašta levo i desno, tako jedne letnje večeri, urlanje:
’Ih lele, što se ne ubih
Ih lele, što se ne ubih
Ispod one kruške’.

Šta je ovo sunce ti! To se horski peva. Jutjubnem ja tu Krušku, i počnem da se smejem kao nezdrava.

Fabula radnje je Kruška.

Valjda je onda sedela ispod kruške, sa nekim bajom i pala mu na grudi muške. I sad on zakukava što se tu nije ubio.

Prošla je godina od tog pada u zagrljaj, a njemu je u grudima rupa crna i tu je duša iscurela. I sad sve zamišljam tog što pati, kako ide ulicom i landara mu ta rupa.

Ide čovek s rupom! Duša je negde iskapala, nema je, ali se providi od te rupe sve iza. Vidiš čoveka:
– Brate, gde su ti rebra? Jel promaja malo a?

Onda se obraća Mesecu, kaže da je on prorok i da mu kaže gde je ona! Ima ranu kao niko, i samo ona može da je zašije.

Mesec ćuti, ko veli otišla je s drugim, šta ’oćeš sad od mene?

Onda on opet kuka:
Ih lele što se ne ubih

Pa to lele i ih, tri puta, pa kruška, pa grudi muške gde se ona zakucala.

E, onda ide najbolji deo!

Posle godinu dana, njemu nije svanuo dan. Biće da šeta sa onom rupom samo noću. I on kaže da lebdbi između dva sveta, samo zemljom ne hoda. Pa gde hodaš svetejebalo sa tom rupom? Jesi li umro, ili si živ?

A onda refren kaže da je ipak živ, jerbo i dalje žali što se ne ubi ispod one kruške.

I slušala ja mnogo puta, oplačem prvo da ima rupu na grudima, sve ga zamišljam i kako mu je kukavcu duša izašla iz njega. Pa tu krušku, pa sojku kako je jela kruška i pala na tuđe grudi muške. Pa ovoga kako žali što se nije još tada ubio, a sad u stvari nije živ, jer zemljom ne hoda.

Pa brate bože, ima li gluplje pesme, a hit je sve u šesnaest.

To smandraljaj reči, da se rimuju, nema veze što ništa nema smisla i eto narodnog veselja!