107858752_2858527507603872_4119408493961615697_o

Koliko god sam izbegavala televizijske prenose, direktne, saznavala sam šta se govorilo. Preko društvenih mreža. Kao preletim preko objava, kao ne verujem u to što pročitam. Pomislim da je ironija, da se neko sprda, izmišlja ili tako nešto. Jednostavno, nisam mogla da verujem da su neke rečenice stvarno izgovorene.

Onaj što su ga izabrali za predsednika, pretio nam je grobljima. Spomenuo je Lešće, Orlovaču, Bežanijsko groblje, u smislu da nam neće biti dovoljno ako ne budemo slušali.

Čekaj bre, to nam govori predsednik države!

Da li je to normalno?

Da li je iko to još doživeo?

Da, ponovo sam bila u neverici sopstvene države.

Kod Mice je tada definitivno završio.

  • On će meni da preti grobljem? Pa gde idem? Ne smem na hodnik zgrade da izađem? On će meni Lešće?

 

Stvarno sam razmišljala šta je tom čoveku? Zašto preti svom narodu? Kako da budemo neposlušni u krajnjem slučaju, kada smo bili od 17h svakod dana, do 6 ujutro u policijskom času. Pritom, on uvek bez maske.

Ne znam koliko sam filmova pogledala u tim danima. Sedela na terasi s Micom, pila kafu i slušala zastrašujuću tišinu. Nenormalnu.

Onda se neko najzad setio da posle trideset dva dana, pusti penzionere da prošetaju. Kao da do tada nisu mogli svakog dana, kada smo mi bili zatvoreni. Tužne slike tih dana, a prvo su bilo utorak, četvrtak i nedelja. Kao iz logora, u logorsku šetnju. Ne treba mi ovo ’kao’. Da, ti mučenici koji su pošteno zaradili svoju penziju, ostavljajući novac u penzioni fond koji je prazan, dobili su da tri puta nedeljno mogu da prošetaju.

Gledala sam sa terase taj prvi dan od 18h, kako se pojavljuju grupe starijih ljudi, onih sa štapovima, neki sa pratnjom. Šetali su svojim parkovima udišući najzad miriščić slobode. Taj krizni štab nije razmišljao koliko im je za tih mesec dana sedenja u kući srozao imunitet, psihu i nadasve dostojanstvo. Bilo mi ih je žao. Tužna je to bila slika.

Do skoro sam ih žalila, a onda sam čula da ih je onaj kog su izabrali za predsednika, spasio živote. I većina zaista veruje u to!

Bože, da li će ikada svanuti dan u našoj državi gde neće biti idolopklonstva vođama.

Spasio ih je zatvaranjem u kuće, a spasavali su ih najrođenji, komšiluk i ko zna ko, odlaskom u nabavku, zvanjem telefona, dizanjem energije.

Mislim, kad zatvoriš ovce u obor, moraju nešto jesti nekada jelte.

A moji dani su bili isti.

Jednom sam opet napravila akciju čišćenja zgrade, dezifnekcije. Mislim da je to bilo za Vaskrs, kad smo bili zatvoreni od petka do utorka.

Neka đubreta u kući, šta fali.

Komšinica i ja smo krenule da brišemo stepenice sa hlorom i vodom, a komšija je iskopao neku fajtalicu. Meni je ličila na onu što se prska voće. I tu je sipao hlor i krenuo da fajta gelendere i vrata od lifta. Aj što je to fajtao, nego je i mene sa tim smradom. Sve sam mu sručila na gomilu. Sad mi je smešna ta scena, ali je tužno što niko, ali niko od dvadeset šest stanova nije otvorio vrata. Šta su te komšije mislile, zamišljale, ne znam. Ali, rekla bih da je to neka bezvoljnost, strah.

Neke subote sam izigravala pedikira i Mici sređivala nokte na nogama. Nikada to nisam radila. Nešto sa sekla, rendala joj kopita i ličilo je na nešto.

A onda se desio preokret!

Šerpanje!

Jaoooooo, srećo moja devedesetih godina.

U osam smo tapšali lekarima, od početka, a onda je od osam i pet kretalo šerpanje, pištaljke.

Tad smo izašli na svoje prozore, tražeći svoju slobodu.

Imali smo gde da izbacujemo bes.

Mica je slomila varjaču o šerpu, a ja sam duvala u pištaljku dokle sam mogla.

Bilo je sjajnih večeri, bilo je sramotnih. Bilo je svađa preko terasa, prozora, bilo je puštanje ‘Marša na Drinu’ i slikanja, iz susedne zgrade. Komšije fajtača koji je lupao u klima uređaj i dranja iz petnih žila.

  • Vučiću pederu.

Moj saborac.

Gledali smo lika sa susednog solitera, za kog smo se pitali da li će se strmeknuti s vrha petnaestog sprata. Dražao nam je govore. Pijan ili dorgiran, normalan bio nije. Ponavljao je:
-Budimo ljudi!

A onda je došla jedno užasno veče.

Tišinu policijskog časa, nas zatvorenih u sopstvene domove, remetilo je glasno skandiranje:
Đilase lopove!

Jezivo. Gledam kroz prozor, ne vidim nikoga i samo čujem skandiranje.

Onda smo počeli da lupamo, duvamo u pištaljke na snimljenu poruku, koja je prethodne večeri uz baklje bila uživo, na terasama ljudi iz vladajuće stranke.

Nepravda.

Plaćeni ljudi, protiv svog naroda, koji ih takođe plaća.

Pišaju po nama, jer im se može.

Usput, mene i većinu sveta zabole i za Đilasa.

Jebiga Radice, ti mesi hleb, jedi pasulj, snabdevaj majku, komšiluk sa osnovnim stvarima, a tamo neki samo zato što su članovi stranke te prckaju.

Pušteni smo na slobodu 7.5.

  • ’Pobedili smo koronu’, reče onaj što su ga izabrali za predsednika. Iako je to bio samo virus sa fejsa, kako je izjavljivao na početku.

Popustiše ubrzo sve mere, raspisaše se izbori, na koje nije imalo šanse da izađem. 21.6.

Pobediše isti, kao što smo znali. Spasio im je živote. Zaposlio sve svoje strančke kolege i koleginice.

I odmah sutradan krenuše brojke obolelih da se dižu.

Svi smo to čekali, svi.

Situacija jeste opasna, zabrinjavajuće opasna.  Svi smo na lutriji, svi se možemo nekako zaraziti. Broj obolelih od covida 19 svakim danom je sve veći. Broj umrlih uznemiravajući.
On se švrćka, po Rusiji, Briselu, Parizu, kao da je politika u ovom trenutku najvažnija.

Najava ponovonog uvođenja policijskog časa zbog toga, za vikend. Ovaj sad.

7.7. ljudi su krenuli na ulicu.

Uvređeni, besni, jadni. Da traže istinu. I ništa više.

Protesti još traju, dokle će ne znamo.

Policija bije kao devedesetih, bacaju suzavac, hapse.

Trideset godina stojimo.

Počela sam da pišem tekst kao prošli put, ali nije mi išlo. Previše toga se dešava, da bih mogla samo da se sećam tih dana.
Ovi sada su mnogo gori.

Isapao je zapis, kao dnevnik, ali neka ga i ovakvog.

Jer, i ovo je istina.

 

Foto: Sanja Knežević, Beograd 9.7.2020