Majica-sa-mini-maus-14_slika_O_88075177

Kad ne razmišljam, onda reagujem.
Prvi vikend zatvaranja, prvog pika, prvog talas koronavirusa.
Od 13h subota, do 5 h ponedeljak.
Ustajem u podne, i bludim po internetu. Da se dozovem toj nedozvanoj pameti.
– Hoćeš li ti da izbaciš ovo đubre, da ne stoji do ponedeljka?
Upita Mica, ne sme napolje jelte.
– Hoću, čekaj.
Pogled na sat, kad prođe, pokaza da je deset do jedan. Trči Radice, kontejner te čeka. U pidžami sam. Zabole me, idem takva, koga boli uvo kako sam obučena, sigurno nema nikoga napolju.
Pidžama se sastoji od donjeg dela, bele boje sa crnim šarama, kockama, macama, kucama, cvetićima, nemam pojma šta je. Gornji deo je majica koju mi je dala bratanica. Pink boje, a po sredini je Mini Maus. Obuvam se, uzimam kesu s đubretom i trčim napolje.
Kad tamo, more ljudi. Ao ao ao.
Prvo komšiluk. Uredno sam im se javila.
Onda ide šes’ miliona kučkara sa psima iz šetnje. Potom tri miliona ljudi iz prodavnice ili parkova. Parovi se šetkaju.
Crna Radice, gde upade u ove ljude s Miki Mausom (možda je i on).
Elegantno se probijem do kontejnera, bacim đubre, pogledam ih i nastavim ka zgradi. Još zinat stanem malo s komšilukom da proćaskam. U pidžami sa Miki ili Mini Mausom, pink boje.
Nadrealna scena, kakav crni Kusta.
Tetka u pidžami, još sa likovima crtanog filma baca đubre, jer misli da su svi u kućama, kreće policijski čas!
Al, šipak.
Naš narod sve, ali sve čeka u zadnjem trenutku.
I ja sa njima čekam, ako dočekam taj zadnji tren.
Bar da znam kad je da se lepo obučem, i ne obrukam sebe.