Nagoveštaj

„Znaš, dobro je zaboraviti“.
Rekla mi je, i nastavila je da priča.
„ Često hoću da se setim života, da zapišem, prepričam, proživim opet. Možda tako oživim. Ali, sećanja su izbledela. Ne sećam se godina, datuma, mesta, bilo čega što bi mi dalo nagoveštaj.
Nagoveštaj, ko sam tada bila, da bih znala ko sam sada.
Znam da sam postojala, disala, volela. Koga sam volela? Ko su bili ti ljudi? Zašto su mi se tada činili da su vredni, da mogu da im verujem, da im se dam?
Vidiš, zanesu me sećanja kroz neku pesmu, film, deo grada. Setim se da sam tada bila srećna, nesrećna. I plače mi se tada. Srce je zapisalo, prepozna osećaj i plačem.
Plačem od sreće.
Plačem od tuge.
Plačem, ne znam zašto. Suze samo idu, bez moje dozvole.
Srce je zajebana stvar. Ono upamti sve, kod njega zaborava nema.
Pamtim trenutke, mogu da ih prepričam kada me nešto podseti na njih.
I stalno sam mislila da se prvi put ne ponavlja, jer je prvi.
Ponavlja se, ja sam ponavljala svaki prvi put. I taj svaki „prvi put“, bio je već u meni, ali nisam ga prepoznala. Nisam mislila, nisam sabirala, razmišljala. Samo sam se davala, i volela kao da je to stvarno prvi put. Gutala sam mane kao što dišem vazduh. Svoje najviše.
I, volela bih da ti ispričam nešto o nezaboravu, ali ne umem to rečima.
Nezaborav hoda u meni, živi i hrani se mnome, sačinio me je.
A, ipak sam ga zaboravila“.
Nisam joj poverovala, iako joj verujem.

Vraćanje stvari na svoje mesto

 

U mojoj kući se gaji, zaliva i raste navika:
– Vraćanja stvari na svoje mesto.

Mesto koje je dodeljeno predmetu, decenijama se ne menja. Tako se stekla rutina snalaženja u mraku, sa minimalnom upotrebom mozga.

Zabila mi se ta navika, kao ekser ispod nokta. Boli, podseća, opominje i donosi mir.

Mene ekser nervira, mislim stvarno me nervira. Ali, nesvesno je urastao u nokat.

Skoro sam na gluposti to shvatila.

Imam pored računara, pet turpija za nokte. Zašto sam im tu našla mesto, nemam pojma. Nisam ni razmišljala gde bi na drugom mestu mogle da budu. Ni šta će mi pet komada.

Skoro sam uzela trupijicu, u futroli je da isturpijam nokat, ležeći na krevetu. Mehanički sam to uradila, i nastavila da gledam ili čitam nešto. Kada sam ustajala s kreveta, videla sam furtolicu, ali gde je turpija?

Diži prekrivač, zavlači ruku u ugao kreveta, diži jastučiće.. nema je!

Jebote, da je nisam vratila NA MESTO kod računara, a da to pojma nemam.

Ja tamo, i ona tamo.

Kad sam je odnela, nemam pojma. Kako sam je i zašto odnela, ne znam.

Zapatila sam neizlečivu bolest, ’vraćanja stvari na svoje mesto’.

Ja, koja sam se izmestila iz života, koji nema svoje mesto, nalazim mesta stvarima.

Navike i nesvesna usađivanja su čudo.

Loše navike, zavisnost.

U zadnjih pola godine usvajamo naviku  nošenja maski.

Nema grljenja, ljubljenja, okupljanja.

Nema osmeha na ulici, ne vide se.

Držimo rastojanja, čekamo redove i tek sad ne vidimo jedni druge.

Ponekad me više plaši ta navika, nego bolest virusa.

U šta se pretvaramo?