преузимање

 

U mojoj kući se gaji, zaliva i raste navika:
– Vraćanja stvari na svoje mesto.

Mesto koje je dodeljeno predmetu, decenijama se ne menja. Tako se stekla rutina snalaženja u mraku, sa minimalnom upotrebom mozga.

Zabila mi se ta navika, kao ekser ispod nokta. Boli, podseća, opominje i donosi mir.

Mene ekser nervira, mislim stvarno me nervira. Ali, nesvesno je urastao u nokat.

Skoro sam na gluposti to shvatila.

Imam pored računara, pet turpija za nokte. Zašto sam im tu našla mesto, nemam pojma. Nisam ni razmišljala gde bi na drugom mestu mogle da budu. Ni šta će mi pet komada.

Skoro sam uzela trupijicu, u futroli je da isturpijam nokat, ležeći na krevetu. Mehanički sam to uradila, i nastavila da gledam ili čitam nešto. Kada sam ustajala s kreveta, videla sam furtolicu, ali gde je turpija?

Diži prekrivač, zavlači ruku u ugao kreveta, diži jastučiće.. nema je!

Jebote, da je nisam vratila NA MESTO kod računara, a da to pojma nemam.

Ja tamo, i ona tamo.

Kad sam je odnela, nemam pojma. Kako sam je i zašto odnela, ne znam.

Zapatila sam neizlečivu bolest, ’vraćanja stvari na svoje mesto’.

Ja, koja sam se izmestila iz života, koji nema svoje mesto, nalazim mesta stvarima.

Navike i nesvesna usađivanja su čudo.

Loše navike, zavisnost.

U zadnjih pola godine usvajamo naviku  nošenja maski.

Nema grljenja, ljubljenja, okupljanja.

Nema osmeha na ulici, ne vide se.

Držimo rastojanja, čekamo redove i tek sad ne vidimo jedni druge.

Ponekad me više plaši ta navika, nego bolest virusa.

U šta se pretvaramo?