101061971_3279272708750172_2456763100523659264_o

„Znaš, dobro je zaboraviti“.
Rekla mi je, i nastavila je da priča.
„ Često hoću da se setim života, da zapišem, prepričam, proživim opet. Možda tako oživim. Ali, sećanja su izbledela. Ne sećam se godina, datuma, mesta, bilo čega što bi mi dalo nagoveštaj.
Nagoveštaj, ko sam tada bila, da bih znala ko sam sada.
Znam da sam postojala, disala, volela. Koga sam volela? Ko su bili ti ljudi? Zašto su mi se tada činili da su vredni, da mogu da im verujem, da im se dam?
Vidiš, zanesu me sećanja kroz neku pesmu, film, deo grada. Setim se da sam tada bila srećna, nesrećna. I plače mi se tada. Srce je zapisalo, prepozna osećaj i plačem.
Plačem od sreće.
Plačem od tuge.
Plačem, ne znam zašto. Suze samo idu, bez moje dozvole.
Srce je zajebana stvar. Ono upamti sve, kod njega zaborava nema.
Pamtim trenutke, mogu da ih prepričam kada me nešto podseti na njih.
I stalno sam mislila da se prvi put ne ponavlja, jer je prvi.
Ponavlja se, ja sam ponavljala svaki prvi put. I taj svaki „prvi put“, bio je već u meni, ali nisam ga prepoznala. Nisam mislila, nisam sabirala, razmišljala. Samo sam se davala, i volela kao da je to stvarno prvi put. Gutala sam mane kao što dišem vazduh. Svoje najviše.
I, volela bih da ti ispričam nešto o nezaboravu, ali ne umem to rečima.
Nezaborav hoda u meni, živi i hrani se mnome, sačinio me je.
A, ipak sam ga zaboravila“.
Nisam joj poverovala, iako joj verujem.