– Evo, opet plačem, neee nisi ti kriva. I nije, i jeste razlog to što misliš. Umro je on, deo mene, mog srca, života. Umrla sam i ja, najzad kao žena. Jesam, molim te ne pokušavaj da me tešiš, ne znaš ti, ne zna niko šta se dešava u životu dvoje ljudi.
– Volela sam ga, tačnije poštovala sam ga. Bio je ono što i ti znaš. Pažljiv, dobar, šarmantan, džentlmen, šmeker, pametan, načitan, lep, zgodan… savršen. Ali, moje telo ga nije htelo. Izvini…
– Osvojio me je sa svim tim, bila sam presrećna, zaljubljena. Izvodio me je svuda, zaprosio. Nebo mi nije bila granica. Bila sam nevina, bio mi je prvi. Nikada neću zaboraviti našu prvu bračnu noć. Nikada! On je mene voleo, a mene je bolelo, kidao me je svaki njegov pokret. Uvijala sam se da izbegnem, nisam znala da toliko boli. Ne znam kako je silovanim ženama, ali ja sam se tako osećala. I svaki naredni put, punih četrdeset godina koliko sam živela s njim. Pokušavala sam da se napijem, da se opustim, nije išlo. Meni je seks s njim bio noćna mora. Svaki put sam plakala, pitala se šta nije u redu sa mnom? Imam najdivnijeg muškarca pored sebe, volim ga, ali ga ne želim. Moje telo ga je odbijalo.- Nikad mu to nisam rekla. Ne znam da li je znao, pokušavao iznova…Verujem da nije, ne znam. Nisam mogla s njim da razgovaram o tome. Znam da bi mu to bili strašno i da je to muškarcima najvažnija stvar. Mislim, da zato nismo imali dece. Moje telo ni to nije želelo, moglo, šta znam. To je jedina stvar koju mu nisam rekla. Viđao me je da plačem, tešio me je, mislivši da je to zbog deteta. Tad sam još više plakala. A on, bio je divan. Umeo je da me uzme u naručje, mazi po kosi dok se ne smirim. Spremi najlepšu večeru, čita mi poeziju, ili gledamo neki film. Trudio se da za mene sve bude najbolje. Izvodio me je u pozorišta, na izložbe, večere. Putovali smo po celom svetu, kupovao mi je predivne stvari. Voleo je da me vidi srećnu. I jesam bila, zaista jesam. Sve dok me ne zagrli u krevetu, kupatilu, kuhinji i krene da mi miluje grudi. Tada mi je padao mrak na oči. Ali sam licemerno glumila ženku. Trudila sam se da njemu bude lepo, a trpela sam bolove do nesnošljivosti. Ponekad sam pila tablete protiv bolova. Boleo me je stomak, kao da mi je strugao utrobu. Danima. Bila sam kod lekara, raznih. Čak i kod psihijatra, da on ne zna, jer ginekološki je sve bilo u redu. Psihijatru sam jedino sve rekla, i govorila mu godinama. Pokušavao je da nađe lek mojoj frigidnosti, raznim tehnikama, psihoterapijom. Lekovima za opuštanje. Ništa nije pomoglo. Ništa.
– Volela sam ga kao čoveka, i kao muškarca koji je umeo da mi ugodi na sve načine, da se osetim najženstvenijom ženom na svetu. Najlepšom, najpoželjnijom. Svi znate kakve smo žurke pravili, kako je kod nas uvek bila puna kući ljudi, smeha, šale.
– Bila sam srećna, a dubini duše nesrećna.
- Mene i sebe sam razdvajala. A to je bio tako gorak ples ljubavi.
– Kada se okrenem iza sebe. Imala sam lep život. Divnog muškarca ispred i iza sebe, pored sebe, uz mene. Imala sam ljubav dva bića. Nikad nisam pomislila da se razvedem. Kako to da uradim kad sam ga volela i poštovala?
– Konfuzna sam, znam i licemerna, lagala sam ga čestrdeset godina. Lagala sam najviše sebe.
– Živela sam spolja raj, a unutra pakao.
– I drago mi je što današnje devojke imaju seks pre braka. Treba da probaju, treba da znaju, treba da imaju iskustva. Ne znam, ali stvarno ne znam da li bih se udala za njega da smo imali seks pre braka.
– Ljubav je najlepše osećanje na svetu, ali nedovoljno za sreću.
– Eto, to ti je. Ne žali me. Sama sam sve izabrala, svi mi pravimo svoje izbore i živimo sa njima. Mogla sam da odem, ali nisam.
– Sada me ostavi, da pokušam da saberem i oduzmem sećanja, stavim neku tačku na nas dvoje.
Zelena Soba 