Archive for новембар, 2020


Čovek pas

U mojim pokrij se – otkrij se noćima, ne spavam – pokušavam da spavam, osluškujem, razmišljam, maštam.

Pre neku noć, po ko zna koji put čula sam psa kako laje.

Laje kao da nekoga doziva. Polako, kao da izgovara reč po reč. U letnjim noćima su mu se javljali drugari iz nekih drugih kuća, ove ne. Lajao je reč po reč. Dozivao nekoga, čekao nekoga. Tako sam ja zamislila.

Rekla bih da je to dvorišni, obični pas, dodž. Možda je vezan kao nekada u selu. Ima svoju kućicu napolju, čuva kuću, a kuća ima ih dosta u kraju preko puta moje zgrade. To je onaj pas kome daju hleb, ostatke hrane od ručka. Možda i granule, šta znam, ali je sam, i napolju je. Hteo je sa nekim da se dovikuje, možda da ga pita kako je, da li mu je hladno, šta je ručao, da li ga je neko pomazio tog dana, pogledao uopšte. Odgovora nije bilo.

Nije od mnogih srećnih pasa koji imaju mesto u kući, pored vlasnika.

On će ih voleti i sutra, jer pas voli zato što je nečiji. Traži mrvu, a daje salve ljubavi.

Kroz tihu, jezivo tihu noć, bez automobila, što je inače retkost, on se čuo kao jedino živo biće na planeti.

Uporno lajanje. Reč po reč.

Nije se osećao bes u njegovom lajanju, strah, očaj, samo potreba da mu neko odgovori na javljanje. Možda mu gazde nisu bile tu, a možda su i spavale, a on se osećao usamljenim i tražio je da čuje nečiji odgovor.

Ležala sam, u pokušaju da zaspim i razmišljala.

On je usamljen i sam. Laje- priča sebi, tražeći nekoga da čuje nečiji glas, kao i mi često.

Čeka nekoga, da prođe ili da dođe, da ponovo bude nečiji. Kao i mi.

On je ostavljen napolju u zimskoj noći, sam. Kao što smo i mi mnogo puta.

On priča svoju priču, sebi. Kao i mi.

Ostavljen je sam sebi. Kao i mi.

On nema izbora, zavisi od ljudi i njihove volje. Često i mi tako.

Nastavlja da laje, da se čuje da je živ. Kao i mi.

Ostavljen u noći, ispred vrata da čeka novi dan, da kad vidi ljude laje od sreće ili se umiljava. Kao i mi životu, jer ga imamo.

Svi smo mi psi, koji lajemo sami, usamljeni, noću, danju. Čekajući pravi, ili bilo kakav odogvor.

On je dobio tišinu, kao i mi mnogo puta.

Sigurno ga je bolela, kao i nas.

Zato je nastavljao satima da priča reč po reč, nadajući se odogovoru. Kao i mi mnogo puta.

Odgovora često nema.

On je te noći bio prepušten sebi, kao što smo i mi skoro uvek.

Njegovo lajanje se nastavilo, a ja sam nekako zaspala.

Ostavila sam ga i ja, koja ga je slušala, a nije umela da mu odgovori.

Kao što ni sebi i drugima, mnogo puta to nisam umela.

Odgovori, možda i ne treba uvek da postoje. Od drugih ljudi. Većina je u nama.

A, neka pitanje je i bolje da ostanu bez odgovora.

Ako ima ljubavi, biće dovoljno.

Pokvareni EKG (treći deo)

Tokom srednje škole, počeo je da izlazi  s društvom. Išli su u kafiće, koncerte gde su vrištali i pevali svi u glas. Osećao se sjajno, slobodno. Prestao je da obraća pažnju na mamu i tatu. Imali su svoj svet, stvorio je i on svoj. Muvao je zauzete devojke, uživao je da ih zaljubi u sebe. Neke su mu se stvarno dopadale, ali se trudio da ostane dosledan svom obećanju. Sa svakom je bio po par meseci i raskidao je vezu, uglavnom pod izgovorom da još nije spreman za  vezu. Ozbiljno je slamao srca devojakama. A sigurno i njihovim bivšim momcima.

Pri kraju četvrte godine, dok je razmišljao koji fakultet da upiše, umro je mamin tata. Ozbiljni i ćutljivi deda je otišao u snu. Do tada nije znao šta je smrt u pravom smislu te reči, i ta vest od uplakane majke ga je zatekla nespremnog. Nije bio svestan da je počeo da plače, nije bio svestan ni zašto plače. Bilo mu je žao mame, dede. Bio je zbunjen sobom.

Ono što je kasnije saznao, promenilo ga je. Dobio je shvatanje ljubavi.

Razgovor sa majkom, a posle i sa ocem donelo je preokret u njemu.

Mama je kao mlada bila zaljubljena u druga iz srednje škole. Bili su u vezi i kada je počela da studira. Bio je iz loše porodice, i deda se bunio što je mama bila s njim. Mladalački bunt ili ljubav, dali su mami krila i ona je rešila da se uda za njega na drugoj godini fakulteta. Nije više mogla da podnese dedine kritike. On joj je rekao da ako to uradi, da ona više za njega ne postoji. Ipak se udala, jer je njen momak/muž radio i mogli su da žive, a ona da uči. Sa bakom se tajno čula telefonom, ali se nisu viđale, deda nije dozvoljavao. Njen brak se ubrzo pretvorio u katastrofu. Muž je počeo da pije, počeo je da joj brani da studira. Njihove svađe su često završavale njegovim udarcima. Osećala se nemoćno, tužno. Nije imala gde da se vrati, nije mogla tu da ostane, nije znala šta da radi. Tatu je poznavala isto iz srednje škole, družili su se. Ali, ona nije znala da je tata sve vreme bio zaljubljen u nju. Poverila mu se. Rešio je da joj pomogne. Iako i sam student, našao je način da je preseli kod tetke koja je živela sama. Preko oca i advokata da joj pomogne da se razvede. Dve godine braka, godinu i po dana pakla u braku, zaustavilo je njeno studiranje. Kod očeve tetke se oporavljala od trauma, ona je vodila kod psihijatra. Majci je javila šta se dogodilo, a ona je rekla da to ne sme ocu da kaže. Tata joj je bio podrška koju je ona cenila. Vratila se studiranju, našla je posao da bi pomagala tetki i u svemu tome je shvatila da je tata voli. Počela je da ga gleda drugim očima, da se zaljubljuje, da ga voli. Zabavljali su se par godina i onda venčali. Kod dede su otišli prvi put kada se on rodio. Oprostio je, ali je ostao krut. Život njegove ćerke nije išao kako je on zamislio.

Odatle njihova neopisiva ljubav. Njih je spojila nesreća, koja je postala sreća.

Onda je shvatio da ljubav ima smisla i da menja živote.

Rešio je da studira psihologiju, da bi bolje upoznao sebe, ljude i ljudske duše.

Završio je fakultet. Radi u struci. Oženio se, ima četvoro dece i lep brak.

EKG se popravio.

Pokvareni EKG (drugi deo)

Polasku u školu su se svi radovali. Njemu je bilo lepo jer je bio u centru pažnje. Najzad niko, i ništa nije bilo važno. Kupili su mu novu, lepu odeću, cipele, torbu. Znao je već da piše i nije se plašio ničega. Susret sa drugarima, neke je već znao iz obdaništa i učiteljice u učionici, ličilo mu je na produženo obdanište. A išao je i u boravak. Učenje mu nije bilo problem, voleo je bude najbolji, imao je takmičarski duh u sebi. Druženje mu je išlo solidno, mada nije stekao najboljeg druga ili drugaricu. Sa svima je imao dobar odnos, učili su zajedno, kasnije su prepisivali od njega. Bio je štreber, i mnogi su ga izbegavali. Mama i tata su bili zadovoljni njegovim peticama, govorili su da je to genetika, jer su oboje završili fakultete. Oni su u stvari bili najstariji roditelji od svih roditelja njegovih drugara. I dalje su imali svoj svet, razgovore, smeh. Viđali su se za večerom, gde je i on srećan želeo da se pohvali, da privuče njihovu pažnju. Jesu bili zadovoljni, a onda su pričali o njihovom školovanju. Slušao je beskrajne priče o njihovom učenju, pokušavao da se ubaci u razgovor, ali mu je to slabo polazilo za rukom.

Mamini roditelji, i dalje je išao vikendom kod njih, davali su mu novac za svaku peticu. Ponosili su se pametnim unukom. Čak se i deda osmehivao za ručkom, što je bila retkost. A, onda su se nastavljala sklanjanja da deda odmori posle ručka. Baka je išla sa njim u sobu, on da uči, a ona da ga gleda kako piše. Pitala ga je o drugarima, mami i tati ponovo, kao da je bila zabrinuta da će se desiti nešto loše. Tako mu je delovalo to njeno ispitivanje. Tražila je da potvrdi svaku rečenicu, često se osećao kao da je ubeđuje da ne laže. Nije mu bilo jasno zašto je to tako.

Kod tatinih se osećao i dalje lepo. Baka mu je ugađala, deda je sa njim učio matematiku, tetka književnost, gramatiku, istoriju. Učio je od njih znanje i ljubav. Nije on znao tada šta je to ljubav, kasnije je sve spoznao, i shvatio da je tu jedino dobijao sve ono što mu je prijalo. I hranu koju želi, i pažnju i razgovore, učenje, šetnje s tetkom po pozorištu, nekada bioskopu. Tetka ga je upoznala sa dečkom. Mnogo mu se dopadao. Sa njim su išli na Adu, vozili biciklo, kupali se, igrali košarku. On ih je vodio na ručkove u restorane, vozio ih kolima po gradu i pokazivao mu kako se vozi. Osećao se lepo u njihovom društvu. Gledao je njih dvoje, a oni su gledali njega, posvećivali mu pažnju. Mnogo kasnije se pitao, kako to da svi drugačije vole? Njegovi mama i tata su bili opsednuti jedno drugim, toliko da se često osećao kao stolica, fotelja, vazduh u njihovom prisustu. A sa tetkom i njenim dečkom, kao biće. Isto kao i sa babom i dedom.

Pubertet je krenuo pred kraj osnovne škole, buntovnički i revolucionarni. Nije ga napuštala glad za učenjem, ali je sada on želeo više svoju slobodu. Nije želeo više da ruča/večera s roditeljima. Zavlačio se s tanjirom u svoju sobu i gledao je televizor dok je jeo.  Počeli su da ga primećuju i da se ljute. Nije ispunjavao formu, sto im je bio prazan ukrasa zvanog sin. Svađe s njima su postale deo svakodnevice. Osećao je u nekim trenucima mržnju prema njima. Prema maminim roditeljima, jedino se i dalje lepo osećao kod tatinih. Oni su ga kapirali. Tetka mu je davala razne knjige za čitanje. Tako je zavoleo čitanje. U tome je tetka rešila da se uda, i odseli kod svog dečka/muža. To ga je odjednom pogodilo. Doživeo je to kao izdaju, kao da ga ostavlja. Verovao je da će postati isti kao mama i tata. Viđao je on roditelje svojih školskih drugara, video je da se ponašaju drugačije od njegovih, ali je mislio da se oni foliraju i da su svi takvi. A takva će postati i tetka.

Tetka se udala i vrlo brzo je ostala trudna. Nije znao šta da oseća.

Ubrzo je izgubio volju da ide kod baka i deka, a tetka ga je redovno zvala, ali nije želeo da ide ni kod nje. Sve mu je odjednom izgubilo smisao.

Hormoni su učinili svoje. Počeo je da puši sa dečacima koji su se skupljali u parku, probao je pivo. Želeo je nekome da pripada. Svet odraslih mu je izgledao kao ogromno foliranje, ljubav kao najveće sranje koje postoji.Drugari su pričali o devojkama, ali njega to nije zanimalo. Sprdao se s njima oko toga, ismejavao one koji su se zaljubili. Nije želeo to sebi da dozvoli. Rešio je da se nikada ne oženi, i nema decu.

Osnovnu školu je završio sa odličnim uspehom, cigaretama u džepu i jednim stečenim drugom. On isto nije želeo da se zaljubljuje i to ih je spojilo.

Sa njim je krenuo u srednju školu. Hormoni su im ludovali, svađe u kući su kulminirale lupanjem vratima, majčinim plakanjem da ne zna gde su pogrešili. Očevim tešenjem nje i njegovom glasnom muzikom.

A onda je uhvatio sebe da ga privlače devojke koje imaju momke. Strasno je želeo baš njih. Cilj mu je bio da razdvoji par, pobedi tu njihovu ’ljubav’, i posle da ostavi tu devojku. To mu je bio uspeh u glavi.

Pobeđivanje glupe ljubavi.

Pokvareni EKG (prvi deo)

On je dete ljubavi. Njegovi roditelji su se voleli previše i isključivo. U njihovu ljubav niko nije smeo da takne. Čak ni on, kao njihovo jedino dete. Uvek se osećao kao višak.

Prva svesna sećanja vodila su ga do ručka ili večere za stolom. Mama i tata su uvek nešto pričali, za sebe. Pre toga su kuvali zajedno, prali sudove zajedno. Sve su radili udvojeno, a on je sedeo u sobi ’igrao se’, čekao da ga pozovu na ručak ili večeru, i gledao je u svoj tanjir, u njih koji su opet pričali nešto važno, smejali se, nekada i ljubili. Sa njim niko nije pričao, osim o ukusu hrane, pranju ruku, pravilnom držanju pribora. Osećao se kao neko kome tu nije mesto. Potom je opet bio poslan u sobu da se ’igra’. Pred spavanje mu je neko čitao bajku, i to je sve. U obdaništu se osećao mnogo bolje. Sa njim su pričali svi, tamo se smejao i stvarno igrao. Odlazak kući mu je bio mučan. Oboje su dolazili po njega, nasmejani, opet u svojoj priči, posle njegovog odgovora da mu je bilo dobro u obdaništu. Zajedno su išli u prodavnicu i nikada ga nisu pitali šta želi da jede. Kupovali su po svom planu. U kući je išao u sobu, ili je gledao televizor u dnevnoj sobi, koji je uvek bio upaljen. Likovi iz crtanog filma su mu bili draži od roditelja.

Vikende je provodio kod baka i deka. Jedan vikend kod maminih roditelja, drugi kod tatinih.

Nije voleo da ide kod maminih roditelja. Tamo je moralo da se ćuti, jer je deda uvek bio nešto ljut, ili je nešto važno gledao na televizoru. Baka ga je stalno ućutkivala, dok ne odu u maminu sobu da se igraju. Spremala mu je hranu koju je deda voleo. Bila je ukusna i sve mu se sviđalo, ali nije smeo to da kaže pre dede. Kad deda pohvali ručak, onda i on kaže da mu se sviđa. Tada je jedino video baku da se osmehuje. Pravila mu je prelepe torte, kolače, nikada nije jeo tako lepe slatkiše kao kod nje. Vodila ga je u šetnju, da bi deda odmarao posle ručka. U parku su sedeli i pričali o mami i tati, kolačima koje je pravila, obećavala mu crtani film posle večere. Nekada ga je vodila kod komšinice, kada je bilo hladno, da bi se deda odmarao posle ručka. Pričao je sa njima sve što su ga pitale. O mami i tati, govorio je da rade, kuvaju, idu u prodavnicu, pričaju i smeju se. Bile su zadovoljne i govorile kako se mama dobro udala. Nije znao šta to znači. Nekada je deda zvao telefonom da idemo kući jer mu se pije kafa, a baba je morala da ide da mu je skuva. Spavao je u maminoj sobi, sam i osećao se isto tako. Sam, na celoj planeti.

Kod tatinih roditelja je obožavao da ide, sa njima je živela tetka. Baka ga je uvek pitala šta želi da mu spremi za ručak. Izvoljevao je i tražio svašta. Tako se osećao važnim. Od njega je zavisio jelovnik, udovoljavalo se njegovoj želji. Svi su pričali s njima, utrkivali su se ko će više da se sruži s njim. Deda ga je učio da igra šah, baka je iznosila kese sa poklonima za njega. Kupovala mu je pantalone, kačkete, torbu za obdanište, kasnije školu, slikovnice. Tetka ga je vodila u dečje pozorište, posle su jeli sladoled ili pljeskavicu. Šetali su gradom, smejali se kad vide nešto smešno, pričali su o predstavi, vodila ga je na Kalemegdan. Pokazivala mu je tvrđave, ljude koji igraju šah, hrane golubove. Išli su u zoološki vrt. Obožavao je tetku, baku i deku. Učili su slova zajedno. Sa njima je naučio da piše. Seća se da jednom tetka zvala tatu, da mu sva srećna kaže da je naučio da napiše svoje ime, ali je brzo završila razgovor. Rekla je da se mama javila i da su u nekoj gužvi. Primetio je njihove poglede, ali ništa nisu rekli, ali je njemu bilo krivo što se i oni nisu radovali tome. Baka je brzo donela krempite i prelila ih slatkim od malina, da bi svi u slast jeli. Kasnije je shvatio da je htela da preskoči nezgodan trenutak.

Kada je bio bolestan, dolazila je jedna od baka da ga čuva dok su mama i tata na poslu. I kad se bolje sećao, oni su jedini dolazili povremeno kod njih. Kada je on bolestan, kada mu je rođendan, slava i to je sve. Nije znao da li postoji još neko. Nije znao ko su kumovi, da li mama i tata imaju drugove i drugarice, kao što ih je on već imao iz obdaništa. Išao je na njihove rođendane, a njegove su slavili u obdaništu. Tamo su donosili tortu i ostalo posluženje, da proslavi sa drugarima rođendan. Tek kada je krenuo u školu, kod njega su dolazili pojedini drugari i drugarice. Tada je bio najsrećniji. U njegovu sobu su ulazili drugari, a ne samo mama, tata, ili bake. Čak je i tetka dolazila retko. Samo kada su neka slavlja ili da zameni baku da ga čuva kada je bolestan.

Mama i tata su bili u svojoj priči, ljubavi, i za njih nije postojao spoljni svet. Bili su dovoljni sami sebi. Voleli su svoje zajedničko vreme, jedno drugo i njihove priče. Nikada mu nije bilo jasno šta su toliko pričali, a ni u jednoj priči, nije postojao on.