Isuse daj mi lavlje srce!
Idemo Daca i ja da uradimo endokrinološki pregled. Našla ja neku kliniku na popustima, u ulici Dr Ive Popovića Đanija.
Bokte, od Đanija ne moš nigde pobeći.
Dedinje!
Će nađemo ulicu, Daca je radila u tom finom kraju. Prođosmo DJ. Žeksa, vozi nizbrdo, skrenusmo levo. Vila do vilice. Nigde naziva ulice.
– Gde je taj Đani, mamu mu zakasnićemo! Uključuj mobilni, turaj naočare. Kaže, pet minuta hoda.
– Gde, sve ti jebem džipirieseko! Napred, nazad, nemam gde!
Vozi dole.
Dole se zavrtesmo, zevaj u vile, ambasade, nigde naziva ulice. Šekspirova negde piše. Opet džprs, kaže dvaes’ metara.
– Pa gde smo!
Vraćaj se na početnu poziciju. A iznad Cecine kućice smo. Izletim ja u neku apoteku da pitam, gde je taj Đani! Reče gde je, ljubazna prodavačica lekova, i nađosmo ulicu!
Đanijevu!
A, ono tačno iznad njene kuće.
Reče medicinski brat:
– Ovo ti je Đani iznad Cece!
– Aaa, pa što ne turiste to na mapi, lakše bi vas našli!
Eto, i to sam doživela. I Daca je.
Najlepši momenat je bio, kad smo izlazile s klinike. Obe sa flasterima od vađenja krvi, zavrnuti rukavi, i odma’ vadi cigaru da pušimo.
Rekoh:
– Sestro, kakav je ovo provod a? Kakvi crni splavovi, iznabadane smo iznad Cece, eej!
