Isuse daj mi lavlje srce!

Idemo Daca i ja da uradimo endokrinološki pregled. Našla ja neku kliniku na popustima, u ulici Dr Ive Popovića Đanija.

Bokte, od Đanija ne moš nigde pobeći.

Dedinje!

Će nađemo ulicu, Daca je radila u tom finom kraju. Prođosmo DJ. Žeksa, vozi nizbrdo, skrenusmo levo. Vila do vilice. Nigde naziva ulice.

– Gde je taj Đani, mamu mu zakasnićemo! Uključuj mobilni, turaj naočare. Kaže, pet minuta hoda.

– Gde, sve ti jebem džipirieseko! Napred, nazad, nemam gde!

Vozi dole.

Dole se zavrtesmo, zevaj u vile, ambasade, nigde naziva ulice. Šekspirova negde piše. Opet džprs, kaže dvaes’ metara.

– Pa gde smo!

Vraćaj se na početnu poziciju. A iznad Cecine kućice smo. Izletim ja u neku apoteku da pitam, gde je taj Đani! Reče gde je, ljubazna prodavačica lekova, i nađosmo ulicu!

Đanijevu!

A, ono tačno iznad njene kuće.

Reče medicinski brat:

– Ovo ti je Đani iznad Cece!

– Aaa, pa što ne turiste to na mapi, lakše bi vas našli!

Eto, i to sam doživela. I Daca je.

Najlepši momenat je bio, kad smo izlazile s klinike. Obe sa flasterima od vađenja krvi, zavrnuti rukavi, i odma’ vadi cigaru da pušimo.

Rekoh:

– Sestro, kakav je ovo provod a? Kakvi crni splavovi, iznabadane smo iznad Cece, eej!