On je dete ljubavi. Njegovi roditelji su se voleli previše i isključivo. U njihovu ljubav niko nije smeo da takne. Čak ni on, kao njihovo jedino dete. Uvek se osećao kao višak.

Prva svesna sećanja vodila su ga do ručka ili večere za stolom. Mama i tata su uvek nešto pričali, za sebe. Pre toga su kuvali zajedno, prali sudove zajedno. Sve su radili udvojeno, a on je sedeo u sobi ’igrao se’, čekao da ga pozovu na ručak ili večeru, i gledao je u svoj tanjir, u njih koji su opet pričali nešto važno, smejali se, nekada i ljubili. Sa njim niko nije pričao, osim o ukusu hrane, pranju ruku, pravilnom držanju pribora. Osećao se kao neko kome tu nije mesto. Potom je opet bio poslan u sobu da se ’igra’. Pred spavanje mu je neko čitao bajku, i to je sve. U obdaništu se osećao mnogo bolje. Sa njim su pričali svi, tamo se smejao i stvarno igrao. Odlazak kući mu je bio mučan. Oboje su dolazili po njega, nasmejani, opet u svojoj priči, posle njegovog odgovora da mu je bilo dobro u obdaništu. Zajedno su išli u prodavnicu i nikada ga nisu pitali šta želi da jede. Kupovali su po svom planu. U kući je išao u sobu, ili je gledao televizor u dnevnoj sobi, koji je uvek bio upaljen. Likovi iz crtanog filma su mu bili draži od roditelja.

Vikende je provodio kod baka i deka. Jedan vikend kod maminih roditelja, drugi kod tatinih.

Nije voleo da ide kod maminih roditelja. Tamo je moralo da se ćuti, jer je deda uvek bio nešto ljut, ili je nešto važno gledao na televizoru. Baka ga je stalno ućutkivala, dok ne odu u maminu sobu da se igraju. Spremala mu je hranu koju je deda voleo. Bila je ukusna i sve mu se sviđalo, ali nije smeo to da kaže pre dede. Kad deda pohvali ručak, onda i on kaže da mu se sviđa. Tada je jedino video baku da se osmehuje. Pravila mu je prelepe torte, kolače, nikada nije jeo tako lepe slatkiše kao kod nje. Vodila ga je u šetnju, da bi deda odmarao posle ručka. U parku su sedeli i pričali o mami i tati, kolačima koje je pravila, obećavala mu crtani film posle večere. Nekada ga je vodila kod komšinice, kada je bilo hladno, da bi se deda odmarao posle ručka. Pričao je sa njima sve što su ga pitale. O mami i tati, govorio je da rade, kuvaju, idu u prodavnicu, pričaju i smeju se. Bile su zadovoljne i govorile kako se mama dobro udala. Nije znao šta to znači. Nekada je deda zvao telefonom da idemo kući jer mu se pije kafa, a baba je morala da ide da mu je skuva. Spavao je u maminoj sobi, sam i osećao se isto tako. Sam, na celoj planeti.

Kod tatinih roditelja je obožavao da ide, sa njima je živela tetka. Baka ga je uvek pitala šta želi da mu spremi za ručak. Izvoljevao je i tražio svašta. Tako se osećao važnim. Od njega je zavisio jelovnik, udovoljavalo se njegovoj želji. Svi su pričali s njima, utrkivali su se ko će više da se sruži s njim. Deda ga je učio da igra šah, baka je iznosila kese sa poklonima za njega. Kupovala mu je pantalone, kačkete, torbu za obdanište, kasnije školu, slikovnice. Tetka ga je vodila u dečje pozorište, posle su jeli sladoled ili pljeskavicu. Šetali su gradom, smejali se kad vide nešto smešno, pričali su o predstavi, vodila ga je na Kalemegdan. Pokazivala mu je tvrđave, ljude koji igraju šah, hrane golubove. Išli su u zoološki vrt. Obožavao je tetku, baku i deku. Učili su slova zajedno. Sa njima je naučio da piše. Seća se da jednom tetka zvala tatu, da mu sva srećna kaže da je naučio da napiše svoje ime, ali je brzo završila razgovor. Rekla je da se mama javila i da su u nekoj gužvi. Primetio je njihove poglede, ali ništa nisu rekli, ali je njemu bilo krivo što se i oni nisu radovali tome. Baka je brzo donela krempite i prelila ih slatkim od malina, da bi svi u slast jeli. Kasnije je shvatio da je htela da preskoči nezgodan trenutak.

Kada je bio bolestan, dolazila je jedna od baka da ga čuva dok su mama i tata na poslu. I kad se bolje sećao, oni su jedini dolazili povremeno kod njih. Kada je on bolestan, kada mu je rođendan, slava i to je sve. Nije znao da li postoji još neko. Nije znao ko su kumovi, da li mama i tata imaju drugove i drugarice, kao što ih je on već imao iz obdaništa. Išao je na njihove rođendane, a njegove su slavili u obdaništu. Tamo su donosili tortu i ostalo posluženje, da proslavi sa drugarima rođendan. Tek kada je krenuo u školu, kod njega su dolazili pojedini drugari i drugarice. Tada je bio najsrećniji. U njegovu sobu su ulazili drugari, a ne samo mama, tata, ili bake. Čak je i tetka dolazila retko. Samo kada su neka slavlja ili da zameni baku da ga čuva kada je bolestan.

Mama i tata su bili u svojoj priči, ljubavi, i za njih nije postojao spoljni svet. Bili su dovoljni sami sebi. Voleli su svoje zajedničko vreme, jedno drugo i njihove priče. Nikada mu nije bilo jasno šta su toliko pričali, a ni u jednoj priči, nije postojao on.