Polasku u školu su se svi radovali. Njemu je bilo lepo jer je bio u centru pažnje. Najzad niko, i ništa nije bilo važno. Kupili su mu novu, lepu odeću, cipele, torbu. Znao je već da piše i nije se plašio ničega. Susret sa drugarima, neke je već znao iz obdaništa i učiteljice u učionici, ličilo mu je na produženo obdanište. A išao je i u boravak. Učenje mu nije bilo problem, voleo je bude najbolji, imao je takmičarski duh u sebi. Druženje mu je išlo solidno, mada nije stekao najboljeg druga ili drugaricu. Sa svima je imao dobar odnos, učili su zajedno, kasnije su prepisivali od njega. Bio je štreber, i mnogi su ga izbegavali. Mama i tata su bili zadovoljni njegovim peticama, govorili su da je to genetika, jer su oboje završili fakultete. Oni su u stvari bili najstariji roditelji od svih roditelja njegovih drugara. I dalje su imali svoj svet, razgovore, smeh. Viđali su se za večerom, gde je i on srećan želeo da se pohvali, da privuče njihovu pažnju. Jesu bili zadovoljni, a onda su pričali o njihovom školovanju. Slušao je beskrajne priče o njihovom učenju, pokušavao da se ubaci u razgovor, ali mu je to slabo polazilo za rukom.

Mamini roditelji, i dalje je išao vikendom kod njih, davali su mu novac za svaku peticu. Ponosili su se pametnim unukom. Čak se i deda osmehivao za ručkom, što je bila retkost. A, onda su se nastavljala sklanjanja da deda odmori posle ručka. Baka je išla sa njim u sobu, on da uči, a ona da ga gleda kako piše. Pitala ga je o drugarima, mami i tati ponovo, kao da je bila zabrinuta da će se desiti nešto loše. Tako mu je delovalo to njeno ispitivanje. Tražila je da potvrdi svaku rečenicu, često se osećao kao da je ubeđuje da ne laže. Nije mu bilo jasno zašto je to tako.

Kod tatinih se osećao i dalje lepo. Baka mu je ugađala, deda je sa njim učio matematiku, tetka književnost, gramatiku, istoriju. Učio je od njih znanje i ljubav. Nije on znao tada šta je to ljubav, kasnije je sve spoznao, i shvatio da je tu jedino dobijao sve ono što mu je prijalo. I hranu koju želi, i pažnju i razgovore, učenje, šetnje s tetkom po pozorištu, nekada bioskopu. Tetka ga je upoznala sa dečkom. Mnogo mu se dopadao. Sa njim su išli na Adu, vozili biciklo, kupali se, igrali košarku. On ih je vodio na ručkove u restorane, vozio ih kolima po gradu i pokazivao mu kako se vozi. Osećao se lepo u njihovom društvu. Gledao je njih dvoje, a oni su gledali njega, posvećivali mu pažnju. Mnogo kasnije se pitao, kako to da svi drugačije vole? Njegovi mama i tata su bili opsednuti jedno drugim, toliko da se često osećao kao stolica, fotelja, vazduh u njihovom prisustu. A sa tetkom i njenim dečkom, kao biće. Isto kao i sa babom i dedom.

Pubertet je krenuo pred kraj osnovne škole, buntovnički i revolucionarni. Nije ga napuštala glad za učenjem, ali je sada on želeo više svoju slobodu. Nije želeo više da ruča/večera s roditeljima. Zavlačio se s tanjirom u svoju sobu i gledao je televizor dok je jeo.  Počeli su da ga primećuju i da se ljute. Nije ispunjavao formu, sto im je bio prazan ukrasa zvanog sin. Svađe s njima su postale deo svakodnevice. Osećao je u nekim trenucima mržnju prema njima. Prema maminim roditeljima, jedino se i dalje lepo osećao kod tatinih. Oni su ga kapirali. Tetka mu je davala razne knjige za čitanje. Tako je zavoleo čitanje. U tome je tetka rešila da se uda, i odseli kod svog dečka/muža. To ga je odjednom pogodilo. Doživeo je to kao izdaju, kao da ga ostavlja. Verovao je da će postati isti kao mama i tata. Viđao je on roditelje svojih školskih drugara, video je da se ponašaju drugačije od njegovih, ali je mislio da se oni foliraju i da su svi takvi. A takva će postati i tetka.

Tetka se udala i vrlo brzo je ostala trudna. Nije znao šta da oseća.

Ubrzo je izgubio volju da ide kod baka i deka, a tetka ga je redovno zvala, ali nije želeo da ide ni kod nje. Sve mu je odjednom izgubilo smisao.

Hormoni su učinili svoje. Počeo je da puši sa dečacima koji su se skupljali u parku, probao je pivo. Želeo je nekome da pripada. Svet odraslih mu je izgledao kao ogromno foliranje, ljubav kao najveće sranje koje postoji.Drugari su pričali o devojkama, ali njega to nije zanimalo. Sprdao se s njima oko toga, ismejavao one koji su se zaljubili. Nije želeo to sebi da dozvoli. Rešio je da se nikada ne oženi, i nema decu.

Osnovnu školu je završio sa odličnim uspehom, cigaretama u džepu i jednim stečenim drugom. On isto nije želeo da se zaljubljuje i to ih je spojilo.

Sa njim je krenuo u srednju školu. Hormoni su im ludovali, svađe u kući su kulminirale lupanjem vratima, majčinim plakanjem da ne zna gde su pogrešili. Očevim tešenjem nje i njegovom glasnom muzikom.

A onda je uhvatio sebe da ga privlače devojke koje imaju momke. Strasno je želeo baš njih. Cilj mu je bio da razdvoji par, pobedi tu njihovu ’ljubav’, i posle da ostavi tu devojku. To mu je bio uspeh u glavi.

Pobeđivanje glupe ljubavi.