U mojim pokrij se – otkrij se noćima, ne spavam – pokušavam da spavam, osluškujem, razmišljam, maštam.

Pre neku noć, po ko zna koji put čula sam psa kako laje.

Laje kao da nekoga doziva. Polako, kao da izgovara reč po reč. U letnjim noćima su mu se javljali drugari iz nekih drugih kuća, ove ne. Lajao je reč po reč. Dozivao nekoga, čekao nekoga. Tako sam ja zamislila.

Rekla bih da je to dvorišni, obični pas, dodž. Možda je vezan kao nekada u selu. Ima svoju kućicu napolju, čuva kuću, a kuća ima ih dosta u kraju preko puta moje zgrade. To je onaj pas kome daju hleb, ostatke hrane od ručka. Možda i granule, šta znam, ali je sam, i napolju je. Hteo je sa nekim da se dovikuje, možda da ga pita kako je, da li mu je hladno, šta je ručao, da li ga je neko pomazio tog dana, pogledao uopšte. Odgovora nije bilo.

Nije od mnogih srećnih pasa koji imaju mesto u kući, pored vlasnika.

On će ih voleti i sutra, jer pas voli zato što je nečiji. Traži mrvu, a daje salve ljubavi.

Kroz tihu, jezivo tihu noć, bez automobila, što je inače retkost, on se čuo kao jedino živo biće na planeti.

Uporno lajanje. Reč po reč.

Nije se osećao bes u njegovom lajanju, strah, očaj, samo potreba da mu neko odgovori na javljanje. Možda mu gazde nisu bile tu, a možda su i spavale, a on se osećao usamljenim i tražio je da čuje nečiji odgovor.

Ležala sam, u pokušaju da zaspim i razmišljala.

On je usamljen i sam. Laje- priča sebi, tražeći nekoga da čuje nečiji glas, kao i mi često.

Čeka nekoga, da prođe ili da dođe, da ponovo bude nečiji. Kao i mi.

On je ostavljen napolju u zimskoj noći, sam. Kao što smo i mi mnogo puta.

On priča svoju priču, sebi. Kao i mi.

Ostavljen je sam sebi. Kao i mi.

On nema izbora, zavisi od ljudi i njihove volje. Često i mi tako.

Nastavlja da laje, da se čuje da je živ. Kao i mi.

Ostavljen u noći, ispred vrata da čeka novi dan, da kad vidi ljude laje od sreće ili se umiljava. Kao i mi životu, jer ga imamo.

Svi smo mi psi, koji lajemo sami, usamljeni, noću, danju. Čekajući pravi, ili bilo kakav odogvor.

On je dobio tišinu, kao i mi mnogo puta.

Sigurno ga je bolela, kao i nas.

Zato je nastavljao satima da priča reč po reč, nadajući se odogovoru. Kao i mi mnogo puta.

Odgovora često nema.

On je te noći bio prepušten sebi, kao što smo i mi skoro uvek.

Njegovo lajanje se nastavilo, a ja sam nekako zaspala.

Ostavila sam ga i ja, koja ga je slušala, a nije umela da mu odgovori.

Kao što ni sebi i drugima, mnogo puta to nisam umela.

Odgovori, možda i ne treba uvek da postoje. Od drugih ljudi. Većina je u nama.

A, neka pitanje je i bolje da ostanu bez odgovora.

Ako ima ljubavi, biće dovoljno.