Tog 16.2.2019. bio je rođendan bratove ćerke (moje bratanice). Mica nešto šmrljava, ali ide.
– Nije ti dobro, ostani lezi!
Ne, idem kod moje Coke na rođendan! Pila sam sinoć hladnu vodu iz frižidera, promukla sam.
Uredno laže, samo da bi išla.
Aj kod Coke, pravog joj imena Sanja (ljubi je tetka). Šta ću kad ne šiša Mica sebe dva posto. Ne mogu je ko dete ostaviti zaključanu.
Krenemo, ona da mi pokaže da joj nije ništa, potrči niz stepenice i padne. Stigoh je, u glavi mi već kuk je skršila.. Jok, ustaje ona. Ide dalje. Ja za njom ko siroče.Ulicom sam je držala ispod ruke i molila se da se ne smandrlja na beton. Uopšte ne znam kako sam izvela da je odvedem do brata, ona olabavljena na mene, a nije joj ništa. Da čestitata Coki rođendan!
Sedimo tako, Mica sva izgubljena, krene do kupatila, zanosi se nekako.
Snaja i prija rekoše da je vodimo u hitnu. Brat i ja se složismo. Mica se i dalje kurobeca, ali brata mora da sluša, pošto mene neće.
Aj u kola, stigosmo do hitne, vodi je brat ispod ruke, ulazimo unutra, a tamo tri Roma. Posednemo Micu, a ona će:
– Ovde samo kalafonci dolaze!
Ali se dereeeee, zapušena je.
Jao jao, brat ja se gledamo. Ućutkujemo je. Pogledam ja njih, jedan je imao pogled serijskog ubice, crn k’o noć, maslinastog mantila, farmerki i pogled : jebaću majku svima. Drugi je imao pink majičicu (kratkih rukava), očupane obrve, tetovažice i neki prslučić preko. Njemu sam počela da se osmehujem. U fazonu: Izvinite, izlapela baba lupa.Kad eto opet Mice:
-Jel ova ciganka bolesna kao ja?
- Mico breeeeeee, ćuti, smiri se. Ao ao ao! Graknusmo brat i ja na nju.
Romkinja (politički korektno), plave kose od pola, gore izrastak, crno sa sedim. Umotana u neku jaknu, i sa helankama na cvetiće. Kašlje, kao ništa.Prozvaše nju i Micu, zajedno. Mi ostasmo napolju.
Aj da pušim. Izađe napolje brat, izađe i pink majica. I krenem ja:
- Jel vam nije hladno?
Ko velim da persiram da se ne zaleti i jebe nam majku, jer je Mica rekla da su kalafonci.
- Kaže, ma nije ja sam vrela krv, meni je ovako super.
Onda utrčava brat:
- Pa ono, nije baš i mnogo hladno.
Seremo ko foke u pubertetu.Prihvatio nas je Pink majica. Pušili smo i pričali da je komšinica koju je dovezao s mužem bolesna već danima. Muž joj nervozan (onaj s pogledom serijskog ubice), iz nekog Železnika, Sremčice ili Kaluđerice su. Zaboravila sam. Izađe komšinica s helankama, on se lepo pozdravio s nama, ovo dvoje odoše do kola.A miii odahnusmo. Kaže brat, da su krenuli, jednog bih možda i uspeo da sredim, ali drugi bi me ugazio.Mica je zapatila bronhitis, a mi smo joj u kolima držali predavanje da ne sme tako da priča. Mogli smo batine da dobijemo da su bili neki drugačiji.Ona je samo ponavljala:
– Pa nisam valjda tako glasno rekla!
Maaaaaaaaa jooooook nisi.
Ljubav prema unuci je bila jača od njene nemoći i bolesti.
Ali, sve se dobro završilo, ozdravila je nakon desetak dana.
A, kalafonska anegdota ostaje da se prepričava.
Zelena Soba 