Imam silne ožiljke po telu. Na nogama, rukama. Od padanja, sečenja, pečenja. Od rerne, betona, noža, žice, makaza. Ne bole više, odavno ne bole. Boleli su dok nisu zarasli i sad stoje kao uspomena na nespretnost, brzinu, lošu procenu situacije.

Ne gledam ih, navikla sam na njih.

Imam ko zna koliko povreda, ožiljaka, na duši, srcu. I nemam pojma da postoje. Znam da su postojali. Ti ljudi, te reči, ti odlasci zauvek, to detinjstvo, ti krajevi koji se približavaju.

I odjednom se ožiljci probude. Prepoznaju nešto. Reč, misao, sliku, osećaj. I krenu da se otvaraju, bole, cure. Bubnje u glavi nesuvisle misli, nespojene rečenice. Strahovi koče smisao, ili je to srce koje bubnji u ušima?

Bole crne boje koje se slažu, boje prošlosti koje uzimaju avans za budućnost.

I ti ožiljci nikada ne zarastu, iako deluju da jesu