U mom selu kafana je bilo najviše. Uvek pune. Sećam se tih letnjih večeri kada se domaćini spremaju da idu u kafane. Žene, podrazumevalo se da ostaju kod kuće, jer šta će one u kafani. Mislim da čak tada ni konobarice nisu postojale, samo konobari. Od žena u kafanama mogle su se videti samo kafanske pevačice.

A žene, one koje su čitav dan prale na ruke, kuvale ručak, čuvale decu, ostajale su da dovrše šta je preostalo, okrune kukuruz, otrebe boraniju za sutra, oštrikaju nešto, daju deci večeru i spreme ih u krevet. Potom bi i one legale, čekajući dok ne zaspu, pijane muževe da se vrate kući. Ponekad bi, ako baš moraju ili baš hoće, vodili sinove – dečake u kafanu. Da se pokažu da imaju naslednika, ili da od malih nogu nauče šta je kafana. Viđala sam sirote dečake kako umiru od dosade dok im očevi piju, kartaju se, svađaju a nekada i potuku. Ćerke se ne vode u kafane, čak i ako im je majka bolesna. Ostavljaju ih u komšiliku, kod rodbine. Ne ide da se one vucaraju među muškarcima.

Pijani su umeli da ih tuku pola noći, vode iza kuće da ne čuju deca i opšte s njima, traže večeru nakon svega. I ujutro kao da se ništa nije dogodilo. On na njivu, ona za šporet ili u baštu, štalu.

Izlazile su iz kuća oplavljene majke, žene, krezave, krile su svoju sramotu maramama i nastavljale dalje svoj jadni život. Videle su i onu komšinicu, i prija je isto tako, i zaova je i… Tako treba. A onda su znale da kad dođe mlada snaja u komšiluk i vide joj plavu šljivu na oku, da je ogovaraju. Kako ne ume da kuva, kako joj je prljav veš i da je u pravu što je mlati. Tako su se tešile, tako su decenijama jedna drugoj bile vuk.

Tako su vaspitavale svoje ćerke, pre trideset – četrdeset godina koliko ja pamtim.

Tako su  i danas žene divne drugarice, podrška i imaju razumevanja za svoj pol.

Tako opravdavaju sebe, svoju superionost i tako nešto se njima nikada ne bi desilo.

Da su sve žene takve, valjalo bi da se istrebimo iz odmah!