Često pogledam neke stvari u prolazu. Ne služe ničemu, stoje u uglovima stana. Skupljaju prašinu. I kad god pomislim da to bacim, odmah odbacim tu pomisao sa obrisanom prašinom. Bez razloga, bez smisla, bez vrednosti. I da me neko pita, zašto ta lampa stoji tu kad je ne koristim, ne bih znala odogovor.

  • Eto stoji tek tako.

Zašto sve mora da ima smisao. Stoji tu jer je nekad bila lepa. I sada je, ali stara, iskrzana. Radi, ali je ne palim. Ne znam zašto. Ne odgovara mi da sija u tom ćošku. A zašto je ne stavim na neko drugo mesto, ne znam. Ne pomera mi se jednostavno.

Imam taj neki bade mantil u kupatilu, dobila sam ga pre desetak godina, ako ne i više. Teget. Zaličio mi je na bokserski. Visi na vratima kupatila deceniju. Neobučen ni jednom. Prašina se lepo skuplja na njemu. Isteresem ga ponekad, nekada operem i zakačim na šipku na vratima kupatila. Šta će tu, kad ničemu ne služi? Ne znam. Da bacim boserski bademantil, žao mi je. Možda će mi nekada trebati kad izađem na nekakv ring. Možda u nekoj bolnici, možda… I istrtljam se tako u svojoj glavi o tome. I ništa. Okačim ga i visi.

Imam i razne kutije i kutijice sa džidžama, srebrom. Fioku punu nekih gluposti koje mi isto nikad nisu trebale i u koju guram svaku glupost koja mi neće trebati.

Pa onda isfilosfiram o nepotrebnim potrebnostima, čuvanjima sopstva u tim prašnjavim iskrzanim, neupotrebljenim stvarima. Koje sam sakupila i u sebi. Pa šta, kakav je to čovek koji nema prašinu u  i na sebi? Čistunac, bezgrešan, bez prošlosti?

Jebo takvog čoveka.

Savrešena sam u samopravdanjima, lenja u čišćenju, jer tražim smisao u prašini. To ću na kraju i biti, zar ne?