Rodila je devetoro dece, sedmoro je preživelo. Dvoje su otišli po porođaju. Živela je u  selu, predata na milost i nemilost mužu. On, muškarac gorštak, sirove snage, ali i poroka, voleo je često – najviše sebe. Žena i deca su mu bili obaveza, dužnost, da ih prehrani, školuje, a majka da ih vaspitava. Kocka i alkohol su bili njegov porok. Radio je od jutra do mraka u polju. Uveče je odlazio u kafanu da se karta. Vuklo ga je nešto stalno tamo. Umeo je da prokocka njivu, kravu.. Sav novac koji je bio namenjen za porodicu. Deca su često bila gladna. Ona se uveče gurala kod dece, da ga ne sačeka besnog i pijanog iz kafane sama. Ležala je i smišljaja šta da skuva deci, odakle da izmisli tri obroka da jedu sedam gladnih usta. Četiri sina, i tri ćerke.

Izmišljala je testo na sto načina, jer ih je to držalo sitima. Mesila je pite u koje je stavljala jabuke, šljive, nekada džem u štrudlu, nekada je brala koprive, kuvala čorbu od njih, rendala krompir u to da bude zasitnije. Brala je boraniju, krompir, paradjz, kada je bilo. A dešavalo se da nema ni brašno, ni šećer ni so u kući. Njen očaj je rastao, da preraste nju samu. Tada je išla po komšiliku, molila za kilo brašna, šolju šećera, soli, po tuđim njivama je brala dulek, nadala se da će neka kokoška snesti jaje. Imala je jednu kozu, od koje muzla mleko za sve njih. Sirila je kad je mogla, a to je bilo sve ređe. Brala je šljive po tuđim šljivicima, kuvala džemove bez šećera kada nije imala, kuvala je džem od bundeve, pravila je slatko od lubenice, dunja kojih je bilo mnogo. Sve je to slagala u tegle da se sakriju i da ih izvuče kada dođu hladne zime, da ima deci šta da namaže na hleb. Mlela je kukuruz za kokoške da bi dobila kukuruzno brašno, kad nije imala pšenično. Pravila je kačamak gde su zapadali za zube loše samlevna zrna. Kuvala je paprikaš bez ičega, mesto se jelo samo o praznicima. Nije smela da zakolje kokošku, jer neće imati jaja. Pravila je obično testo, pekla na plotni smederevca, odzgo je mazala mast i stavljala svežu pariku, paradajz, malo soli, vrsta pizze, a da i nije znala šta je to. Brala je biljke po livadama, sušila ih i kuvala deci čaj za večeru, kada nema mleka. Pila je i ona s njima, hvaleći ukus kantariona, nane ili šipka. Spremala je zimnicu od ničega, znala je da deca moraju da jedu. Važno joj je bilo da uvek ima džak brašna, za ostalo se snalazila i izmišljala nadeve. Uštipci, bez šećera jer ga nije imala, sa slatkim od dunja, džemom od šljiva, da ne osete bljutavost testa. Pravila je rezanca, kuvala supu, klin čorbu od masti, vode , malo brašna, soli, lorbera sa rezancima. Deca su najviše volela baš tu čorbu, iako su im brzo posle tog ručka krčala creva. Tražili su još nešto. Nije imala šta da im da, pa je pravila palačinke, pekla bundevu u rerni, nekada i tikvice pa ih je sladila. Izmišljala je nešto kao današnji puding, kada je imala mleka. Mešala je brašno i šećer, dok se mleko kuvalo i dodavala je latice ruža, da imaju neki ukus. Govorila im je da niko ne jede sladoled od ruža, tako ga je nazivala. Pričala im je priče da  zaborave gladan stomak, dok se sladoled ne ohladi. Stavljala im je odozgo po kašiku meda, slatkog, džema, šta je imala. Prala je svaki dan na ruke, izvlačeći vodu iz bunara, da deca a i oni imaju čisto da obuku. Trljala je fleke sapunom koji je sama pravila, prelivala sa vrućom vodom iz lonca koji je donosila iz kuće. I u svakom danu je radila po ceo dan, pešačila je od kuće do bašte da nešto poseje, po dvorištu, da skupi svu decu, da podigne ono koje je palo, da ga uteši. Kilometri svakodnevice u glavi i nogama. Sebe je stavljala na zadnje mesto. Deca i muž moraju da imaju da jedu i čisto obuku, a njoj šta ostane.

On je nadničio kod bogatih seljaka, po ceo dan i trošio na crtu, zaradu pre nego što stigne. A, onda je jedne zime prokockao njivu. Dedovinu, očevinu i ne bi se on toliko nervirao, da sutradan u kući nije bilo ničega. Žena nije imala ni brašno, ni šećer, kao i mnogo puta do tada, ali tada je i on video njen strah i dečiju glad. Zakleo se da više nikada neće uzeti karte u ruke. U decu se zakleo. I tako je bilo. Od tada je život postao podnošljiviji.

Deca su rasla, završavala škole i počela da odlaze u beli svet. Sinovi su, trojica  otišli u Francusku, jedan u Nemačku, ćerka u Ameriku. Dve koja su ostale u Srbiji, udale su se i odselile iz sela. Kuća je opustela. Dolazili su na godišnje odmore u selo, provodili po mesec dana, i vraćali se svojim domovima i već stečenim porodicama. Avlija se punila unučićima. To su bili dani sreće za njih. Pomagali su im, renovirali kuću, kupili televizor, veš mašinu, traktor. Donosili im lepe mirisne praškove za veš, kafe na kilograme, čokolade, garderobu. Vodili su ih u svoje domove, pokazivali im kako žive, mazili su ih pazili koliko god su mogli. U dugim zimskim noćima sedeli su sami sa novim televizorom, gledali program, ćutali i plakali. Ona je uvek patila što nije sa decom, iako je bila srećna što su uspeli. Plakala je stalno, da je ponekad bila dosadna.

Onda je on umro, iznenada jednog avgustovskog vrelog dana.

Ostala je sama.

Ustajala je ujutro, iznosila stolicu u avliju i tako je sedela sama po ceo dan. Nije više imala šta da radi, s kim da ćuti, plela je čarape unucima, gledala niz put i vraćala pogled pletivu. Deca i unuci su sve ređe dolazili, porasli su i počeli da žive svoje živote i putuju po svetu. Nije više bilo one letnje graje iz njihovog dvorišta, gužvancije, spavanja po patosu, smeha, svađa, slava. Ničega. Samoća je zagrlila i nije je puštala.

Godinama je sedela na sredini svog dvorišta, ne znajući ni kuda da ide, ni zašto. Čekajući da neko prođe da je nešto pita, da nešto kaže. A, više nije imala ni šta da kaže. Uveli su joj telefon u kući, koji je danima zvonio, a ona je sedela na svojoj stolici i čekala nekoga, nešto.

Ta zaleđena slika mi nikada nije izašla iz glave. Sama baba u sred pustog sela sedi na sred avlije, ćuti i gleda u nigde.

Sahranila je dva unuka, ćerku, a drugu ćerku su joj sahranili u Americi.
Sve ih je imala u svom srcu, i tone suza koje još nisu iskapale.

Stalno se udarala u grudi i govorila:

E, kuku mene!

Sahranila je i moju babu, bile su najljuće drugarice. Sto puta su se svađale, toliko puta i mirile. Sahranila je mog oca, kom je bila tetka.

A, onda se vratio jedan sin iz Francuske. Najluđi i najglasniji. On je jedini bio bez porodice. Nervirali su jedno drugo, ali on je pazio. A, onda je narod počeo da dolazi u njihovo dvorište, jer je imao pare. Da piju, da jedu za džabe. Ili da odrade nešto i pokušaju da izvuku što više para.

Ona se sklanjala sa svojom stolicom i čekala i dalje nekoga. U tom čekanju je izgubila pamćenje. Utonula je u sebe, mozak se prešaltao na senilnu stranu i počela je da vene i ne prepoznaje nikoga.

Prebačena je u specijalni dom za stara lica, gde je i dalje sedela u svom svetu. Ko god da je dolazio da je poseti, nije ga prepoznavala.

Tu je i umrla sa devedeset i nešto, sama.