Kako stižu tople noći, frotir je jedini pokrivač koji trpim. I godinama žuti, kao veći peškir. Kupila nam majka, bratu i meni, pre trideset godina. To sam uspela malopre da shvatim.

Pokrivam se žutim frotirom trideset godina!

Kako mi nije palo na pamet da kupim novi, potražim ikada. Žuti ne bih uzela iz dosade, jedne boje, pola života.

Ni sebe istu ne bih više uzela, da mogu.

I, kako je izdržao da se ne pocepa toliko decenija?

Kako sam ja, bar naizgled?

Kako tako nebitne stvari traju, ne cepaju se, ostaju iste i služe svrsi?

Kao i neki ljudi.

Koliko žutih prospavanih, neprospavanih, zabrinutih, srećnih, vrelih noći je upio žuti frotir? Ne umem ni da izbrojim.

Menjala se ja, a ostala nepromenjena noću, dok jedino živim.

A, dani?

Oni su glupi, dosadni, razmazuju sve boje, praveći lažne duge postojanja.