Kad sam radila kao spremačica u domu zdravlja, na zubnom, bila je doktorka Marina Tišma. Protetiku je radila. Rođendan joj je na današnji dan. Sećam se da je uvek govorila da je rođena na Ognjenu Mariju, ali su joj dali ime Marina. Zaboravila sam iz kog razloga. Ne znam da li je živa, ako jeste u penziji je sigurno. Bila je zahtevna po pitanju higijene, išla mi je malo na živac, malo više, ali nema veze. Jednom sam išla kod nje na Novi Beograd da joj stavljam minival. Svašta se radilo tih devedesetih. A ja sam oduvek umela da pričam, pa sam tako i rekla da radim i te frizeraje po kućama. Sećam se da neuredniji stan nisam videla. I psovala sam je u sebi, što mene tera da u njenoj ordinaciji ribam sve, kao ona je čista, a u kući joj haos.
Prošle?, devedesete bar po decenijama, i moja najbolja drugarica se zaposlila u pošti. Često mi je pričala o kolegi Draganu, sjajnom liku. Pravom muškarcu i domaćinu. Zvala ga je na naš pedeseti rođendan, zaista je lik pravi džentlemen i beogradski šmeker.
Pokloni ona njemu moju knjigu za rođendan. Obradovao se, voli da čita, a posebno jer me je upoznao i zna me preko njene priče.
Kaže ona:
– Zna te Draganova žena.
– Odakle me zna?
– Radi u domu zdravlja kao medicinska sestra. Oduševila se knjigom.
– Kako se zove?
– Verica.
– Marinina stomatološka sestra. Brate, kako je Beograd često selo.
I setila sam se svega ovoga, jer mi je u memorizu izašlo da je danas Ognjena Marija, dan kad u mojoj kući ne sme da se pere veš. Tako Mica kaže.
Zelena Soba 