Iskoči tako srce iz šina.

Samo izleti i juriš ga, a ono beži.

 Neće da se vrati, kao da mu je neprijatno tamo gde je rođeno.

Onda ideš tako sa pola srca kroz život.

Nekako.

Nikako.

A, moraš da živiš jer ništa osim života i nemaš.

I naiđu onda neki dani, neke reči, neka ljubav i ono se vrati u sedište.

Na tren.

I onda opet malo živiš punim srcem, dok opet neko parče ne odluta.

Kao metak u telu koji ne može da se izvadi.

Živiš s njim, iako se šeta i boli te.

Leka nema, osim života koji moraš da živiš. Jer njega jedino imamo.

Ili ipak on ima nas.