Sjeban si, Beograde. Tamo gde je bilo zeleno, sada je sivo. Oni što su kao pankeri pilo pivo u tvojim parkovima, sada na internetu prodaju muda za bubrege. Nekad mi se čini da je za sve loše tu krivo ono stepenište ispred skupštine. Otud valjda na njemu sva ona jaja, paradajzi, suzavci i dupeta što štrajkuju glađu. Dok gledam šta ti sve kopaju, ruše i grade, imam utisak kao da si kod nekog zubara koji je dobio diplomu preko veze i onda ti vadi zdrave zube. Svako ko stigne jebe ti sve po spisku. A ti ćutiš i puštaš Savu da se uliva na isto mesto na kom se ulivala i kad si bacao svetla daleko.
Nisi konfliktni tip, znam.
Ali iako si sjeban, još uvek si živ. Još uvek kroz tebe prolaze klinci kojima je muka od svega ovoga mnogo više nego meni. Iza limenih vrata garaže na Zvezdari na kojima je izbledeli „zabranjeno parkiranje“ znak, neki raštimovani bend ima probu. Slušam ih dok čekam bus pored i tačno znam na koje bendove se lože. Neke od njih imam na kasetama koje sad kupe prašinu u babinom podrumu. Čujem pevača koji se dere „Stranac sam na svom / Sića u džepu mom / Da bih došao moram otići / U merdcedesu ili u fići“. Zapisao te stihove u telefon. Kad su završili pesmu neko kroz smeh kaže „e sad si mu jebo kevu“.
Dok hodam onim ulicama na Dušanovcu kojima sam se smucao kada sam bežao sa časova, prolazim pored dvorišta u koje je kamion istovario drva za zimu. Taj miris isečenog drveta je isti kao nekad. Sličan kao hartija starih knjiga koje sam uzimao iz biblioteke Brile na istom tom Dušanovcu. Tamo je sad neki fensi kafić u koji izlazi Frano Lasić. I za hartiju su neophodna drva. Neke lepe stvari zahtevaju žrtvu. Nisu sve lepote džabe. Čekam drugara tu kod Doma omladine. Ove nove stepenice, kod blagajne na kojoj se event team bezobrazno ugrađuje u karte, prljave su. Izbljuvane pivima i drugim alkoholom. Verovatno neki klinci pankeri koji će za 20 godina da postanu govna. To je sad kao neki trg. Milan Mladenović je sigurno maštao da baš takvo mesto nazovu po njemu. Tu srećem prijatelja kog nisam video godinama. On živi sad u Sidneju. Priča mi da mu nedostaju kućne žurke na kojima smo u kuhinjama muvali ribe. Onda dodaje da mu verovatno nedostaje mladost. I taj Beograd koji je bio mlad. Kažem mu da je Beograd i sad mlad, samo za neke druge. Jadni su ti drugi, kaže. Jadni smi svi đuture, dodajem. Dok sam se tu noć peške vraćao kući, namerno sam hodao ulicama kojima nisam dugo prošao. Na jednom balkonu u Maksima Gorkog vetrila se posteljina. Sat vremena iza ponoći. Ko zna kakve li su bahanalije tu bile. U Đorđa Kratovca, na stepeniku dograđene zgrade, ljubilo se dvoje klinaca sa maskama oko laktova. U Jaše Ignjatovića se slivala voda k’o u nekoj brazilskoj faveli, dok je keva zvala malog Kenedija da uđe u kuću. Uprkos svim haubicama, bojnim otrovima i lažnom sjaju, živ je grad. U pola dva ujutru, neke skroz obične noći između ponedeljka i utorka.
Znam da si sjeban Beograde. Nedavno mi i Njujork reče da je imao bolje dane. Ono baš bolje. Za Ostin iz prve ruke znam da jeste. I ja sam ti sjeban. U ovom vremenu valjda smo svi na neki način takvi. Jedino što ni Njujork, ni Ostin, a često ni ja, nisu baš skroz moji. Tu se razlikuješ, Beograde. Ono baš.
Vladimir Skočajić Skoča
Da se ne zaturi preskakanje srca mi s fejsa.
Zelena Soba 