Miki

Do pre deset dana u garsonjeri iznad moje sobe živela je jedna žena. Sama. Živela je tu deset – petnaest godina. Iznad mog života. Zorica se zvala. Komšinica koju sam sretala u zgradi, ispred zgrade. Više od pozdrava, vremenske prognoze, računa u sandučetu, nismo pričale. Fina, kulturna osoba, ljubazno nasmejana, prirodno kovrdžave kose, lepe frizure, kratko ošišana. Ne sećam se kako se oblačila, da li je našminkana, ko je ona uopšte. Budila me je nekada nedeljom dok usisava stana. Kapalo je iz klima uređaja zimi na moju klimu, znala sam da se greje. Nisam obraćala pažnju na zvukove, ne znam da li ih je bilo. Ni godine joj nisam znala.

A, onda je Mica videla u nekom odlasku kod lekara, u avgustu mesecu. Rekla mi je da je mršava, da se trese, da je sin vodi niz stepenice… Nisam znala da ima sina. Ima i snaju i troje unučića. Sve mi je Mica objasnila, konekciju sa Mađaricom iz dedinog ulaza. I da je mnogo bolesna, mnogo.

Ali, ko je Zorica uopšte?

Nije me to zanimalo dok je bila živa, verovatno ni ja nju, kao i ostatak sveta iz zgrade. Ima i takvih ljudi, ne zameram ja to. Konstatujem da postoje ljudi koji se klone ljudi, ili su jednostavno takvi. Tihi, svoji, neprimetni u javnosti.

Onda je videla drugarica/komšinica, takođe ispred zgrade sa sinom, isto takvu. U septembru. Bledu, prozirnu, bolesnu. Zvala me je da mi kaže da se potresla, da treba da idemo kod nje da joj nešto pomognemo. Htele smo, ali nismo znale kako. Imale smo odstupnicu, zid od nje. Naša želja je ostala na tome. Ima sina, snaju i unučiće, pomaže joj neko valjda.

Umrla je prošlog petka na subotu, ni to ne bi znali da nisu videli kovčeg ispred zgrade. Da nisu komšije sa njenog sprata videle nalepljeno obaveštenje Hitne pomoći da je dolazila i da nisu mogli da uđu da obave pregled.

Umrla je sama, u garsonjeri iznad moje sobe.

I odjednom mi se sve ovo sručilo u glavu, bez najave, bez poente i smisla.

Rak pluća je imala, ubio je za dva meseca.

I sva ta patnja, bol, nemoć bolest odvijala iznad mog plafona, čak i ta smrtna smrt je bila tu.

Zabolela me je njena smrt, i ako ne znam ništa o njoj.

Zaboleo me je njen život.

Ne znam sa kim je rodila dete, da li je bila u braku, od kada je sama, gde je živela pre nego što je kupila stan u našoj zgradi. Da li je patila, da li je imala prijatelje, kada je postala baka.. Ne znam.

Znam da je radila nešto u elektrodistribuciji. Da je ustajala svako jutro verovatno oko 6-7, odlazila je dvadesetšesticom na posao, radila je svojih osam sati, vraćala se kući. Uzimala račune iz sandučeta, plaćala je komunalije, i živela obično. Iz mog neuglovnog ugla.

Imala je šezdeset dve godine, kao i moj otac kad je umro.

Penziju nije sačekala da možda uživa u neustajanju, neradu, da putuje, uživa sa unucima.

Njen sin nije stavio umrlicu na ulaz, nismo znali kada i gde će biti sahranjena. Verovatno ni ona to ne bi želela.

I, šta je život?

Ništa.

Jedno veliko ništa koje staje u još veće ništa.

A, Miki koji bi sutra napunio pedeset jednu godinu, otišao je u aprilu. Korona ga je ubila za tri nedelje.

O njemu ne mogu i dalje da mislim da nije živ jer je za života bio vrlo živ u našim životima.

On me još boli.

I sve te smrti se šunjanju u našoj zgradi, odnose one što su mogli još da daju nekome nešto.

Ali, smrt je odlučila da im je dosta.

I ovo moje pisanije nema smisla. Tu je kao trag o našim prolaznostima.