Odustajanja mi najlakše idu od ruke, za sve one gluposti koje ne moram da uradim.

Moranja padaju kao majski pljuskovi, svakodnevno.

Nije mi se sveo život na moranja, ali na neka i jeste.

Na želje sve manje, jer tražim zidove da se ne strmoglavim sa nesigurnostima.

A, nesigurnosti nas sve okružuju.

Planova nemam. Život ih pravi za mene i za većinu.

Sedim tako i ne znam sutra. Ne znam ništa. Možda će biti dobro, ako zavisi od mene, možda i neće. U zavisnosti od zavisnosti.

I skoro dve godine tako.

Nije floskula, ali stvarno da budemo svi zdravi. U telo i glavu, i ostalo će biti nekako.

Pisaću ja i one moje vrcave tekstove, jer mi je pisanje vazduh, ali kada mi tako dođe. Sad je došlo ovako.