Epilog – Krezavog Paje

Godinu dana nakom Pavlove smrti, jednog jutra se baba Zora nije probudila. Izdalo je srce od tuge. Prvo za sinom, mužem i na kraju za unukom.

Sahranili su je pored Pavla kog nije dočekala da oženi. U plavoj košulji udenutoj u suknju, sa crnom maramom koja je po sebi imala sive i crvene cvetove. Njenu svečanu garederobu za slave.

Milina je presušila od suza, postala je starija nego što jeste. U dve godine sahranila je sina i majku. Njena tuga je bila vidljiva okom.

Nastavila je da živi sama u majčinoj kući. Jovan je redovno dolazio, donosio joj sve što joj treba. Razgovarao je sa njom, tešio je. Jednostavno, bio je uz nju.

Kad je prošla godina od Zorine smrti, spakovala se i rešila da ide u Beograd sa Jovanom, da posluša majku. Niko i ništa je više nije zadržavalo u selu koje joj je uzelo sina.

Pre polaska su svratili do kuće njenog bivšeg muža. Potražila je Olgu i Milicu, koje su joj bile pri ruci u ove dve godine.

• Milice, imanje i kuću sam prepisala na tebe. Evo ti papir, overen je u sudu. Sada je sve tvoje. Vodi majku tamo, spasite se obe.

Bivši muž je ležao obeznanjen od alkohola na klupi ispred kuće. Verovatno ih nije ni prepoznao.

Milica se zahvaljivala, plakala. Olga još više. Bila je kriva što je Paja ostao bez oca, a opet i njena Milica nije bila srećna što ga je imala.

• Dolaziću na kafu kad budem dolazila na groblje, ako me primite.- rekla je Milina osmehujući se.
• Dođi i na spavanje, dođi na nedelju dana, na mesec. Kad god. Pavlovu kuću nećemo dirati. Ona će uvek biti tvoja. Hvala ti do neba ti hvala. Grešnici koja ti je rasturila brak, daješ novi život. – plakala je Olga.
• Mama, idemo odmah sutra. Ovde se više ne može živeti. Milina, dođi kad hoćeš. Ja nemam načina da ti se zahvalim- kleknula je Milica i ljubila joj ruke.
• Hajde, budite mi dobro. Ja sam sad mirna, jer sam nekome pomogla u životu. Idem u Beograd, da probam život s Jovanom. Ostajte mi u zdravlju, vidimo se.

Jovan je stajao pored kola i divio se ženi koju voli. Zarekao se da će je učiniti srećnom.

Život u Beogradu je tekao obično. Venčali su se nakon nekog vremena. Viđaju ih po gradu kako šetaju, idu u pozorište, bioskope, na večere…

Izdaleka bi čovek rekao da nisu srećni, hod im nije lepršav. Išli su uvek  polako. U stvari, nisu žurili. Njihova lica su odavala mir, spokoj i zadovoljstvo. Što je više od sreće.

Još uvek ih viđaju kako se drže ispod ruke i šetaju Knez Mihailovom ulicom..

• Kraj –

Pavle Marković – Krezavog Paje više nema

Pavla su nakon par dana sahranili na seoskom groblju. Došlo je skoro celo selo na sahranu.

Baba Zora i Milina su stajale u kapeli i primale saučešća. Mirno i dostojanstveno, kao da su naviknute na bol i patnju. A, onda je ušla Olga, žena njenog bivšeg muža i njega ćerka Milica, Pavlova polusestra. Otac mu nije doša ni na sahranu. Olga je rekla:

• Oprostite mi, oprostite –  plakala je kao da se njeno dete sahranjuje.
• Sve ti je oprošteno ćeri, ti si pokušala da spasiš našeg Paju.- rekla je baba Zora.

Ljubila joj je ruke plačući. Milina joj je prišla, poljubila je i rekla:

• Oprostila sam ti davno. Hvala ti što si pokušala da mi spasiš sina.

Plačući je rekla:

• Dok sam ga držala za ruku do Beograda, bio je pri svesti. Sve vreme je ponavljao: Majko izvini, baba izvini. Ne znam šta se desilo između vas, ali se pokajao i izvinjavao. Mislim da to treba da znate.

Tada su Zora i Milina zaplakale naglas, grlile su se međusobno, grlile su Olgu, pa i Milicu. Baba Zora je tada rekla Milici:

• Sada si mi ti unuka, Pavlova si sestra, imaš i njega u sebi. Od danas sam ti ja baba.

Plakala je čuda družina žena, neprijatelji do  juče, a danas rod rođeni. Razumele su sve četiri i to je bilo dovoljno.

Pavle je ostao da ’spava’ zauvek na seoskom groblju, sahranjen u belom odelu, belom sanduku, kako i priliči momcima – neženjama. Plakao je i sveštenik. Znao je Pavlovu sudbinu još od malih nogu. Nije mu mogao pomoći, kao što nije niko. Kao da je odabrao svoj put verovanja drugovima po flaši, kojih danas nigde nije bilo.

Jovan je stajao po strani, uradio je šta je mogao. Organizovao je sahranu, sanduk. Dao je sve od sebe za večnu kuću sina, žene koju voli.

Krezavi Paja – deseti deo

Jovan je ćutao tokom puta, što je njoj bilo sumnjivo. Nije se šalio, nije je zadirkivao. Upitala ga je:

• Jovane, ti znaš nešto a nećeš da mi kažeš? Ne liči ovo na tebe.
• Ne znam ružo moja, nego si ti u takvom raspoloženju da sam rešio da ćutim.

Do Beograda su slabo pričali. Sumnja i slutnje su zlokobno igrale kolo oko Milinine glave.

Doktor ih je primio. Seli su u ordinaciju i onda je rekao:

• Kod Pavla je došlo do komplikacija. Jetra mu je u lošem stanju. Stanje ciroze. Odatle infekcija i temperatura. Činimo sve što je u našoj moći.

Milina je počela da plače:

• Doktore, jel mogu da ga vidim, na kratko bar.
• Ne može gospođo. On je na poluintezivnoj nezi, priključen je na aparate, infuziju. Kod njega ulaze samo sestre i lekari. Zabranjen je pristup poseti. Nadajmo se da će mu biti bolje i da ćete ga uskoro videti. Sve je u božjim rukama, mi svoj posao radimo najbolje što možemo.

Plakala je i dalje, sagnuvši glavu i gledajući u jednu nevidljivu tačku. Jovan je uhvatio ispod ruke i izveo napolje.

• Hvala vam doktore. – rekao je.

Milina je stajala kao kip, nije znala da hoda. Nije znala kuda da hoda, šta da radi. Kako da vidi sina, a kako da ga ne vidi…

• Idemo, vodim te mojoj kući. Smiri se, ima još nade. Hajde polako. – Jovan je gurkao, vukao da izađe iz bolnice.

Maj je bio topao, približavao se jun, sunce je sijalo kao da je leto. Milini je smetala svetlost, zablesnula joj je uplakane oči. Nije mogla da gleda život, kad se njen sin gore na spratu borio za život. Išla je sa Jovanom kao lutka. Stvorila joj se neka rupa u stomaku i nije mogla da diše normalno, gubila je dah, žmirkala je od sunca i onesvestila se na parkingu.

Kada je otvorila oči, Jovan je držao za ruku i mazio je. Bila je kod njega u stanu. Osmehnula mu se, učinilo joj se kao da sanja. A, onda se setila Pavla. Telo joj se opet zgrčilo od bola koji joj je probadao rebra i nije joj dao da dođe do daha. Uspravio je, dao joj je šećera i vode, brisao joj je lice hladnom vodom, dok se polako smirivala. Pogledala ga je izgubljenim pogledom i rekla:

• Neće preživeti. Znam da neće.
• Ne znaš, ne zna ni bog, ni lekari, niko.
• Ja znam Jovane. Osećam.

Mazio je po kosi, ljubio je u čelo dok je plakala. Grlila ga je i na njegovom ramenu ridala.

Pavlu se stanje pogoršalo tog dana. Imao je jake bolove u stomaku, groznicu, temepraturu i pao je u komu. Narednog jutra njegovo srce je prestalo da kuca.

Kraj.

Krezavog Paje više nema.

Nema selo više koga da napija i ismeva.

Nema majka više sina jedinca.

Nema baba unuka jedinog.

Otvorio se bunar tuge koji se nikada neće zatvoriti.

Krezavi Paja – deveti deo

Milinu je Jovan dovezao kući predveče. Zora je izašla napolje i pozvala ga da uđe na kafu. Nije hteo da je odbije.

• Deco, kako mi je Pavle?
• Dobro je majko, operisan je. Za dva dana će izaći na odeljenje, dobila sam broj telefona da zovem i raspitam se. Sutra idem u varošicu pa ću zvati da pitam. Moram zdrastvenu knjižicu da završim Paji. – rekla je Milina.
• Biće dobro. Kako si ti majka? – upita Jovan.

Zadrhtala je na to ’majka’, i upitala se šta joj je. Nikad nije bila tako nežna. Navikla je da radi, brine o drugima, nema se tu mesta za ranjivosti.

• Kako moram. Tako sam. Proći će i ovo. – rekla je baba Zora.

Jovan je popio kafu i krenuo nazad za Beograd. Na vratima je rekao Milini:

• Doći ću po tebe u utorak ujutro.
• Nemoj Jovo, autobusom ću. Ima prvi jutarnji u 6. Vozi radnike. Brzo ću stići i tako. Sramota je, previše si učinio za mene.

Shvatio je da ne treba da navaljuje, da joj ostavi mrvu dostojanstva za koju se hvatala. Rekao je:

• Dobro, vidimo se onda u bolnici. Čekaću te tamo. Svako dobro.
• Laku noć. – rekle su mu uglas.

Ostale su same, majka i ćerka i Pavle na sredini, između njih dve. Praznina koja je već dugo prazna, a kao takva postoji i diše s njima dvema.

• Pričaj mi ćeri sve otpočetka.

Milina je sela i počela da priča dešavanja. Osećanja nije govorila, tako je naučena. Pričala je kao priču, sa povremenim plakanjem. Klimala je glavom Baba Zora, zagledana u prozor, u tu punu prazninu. Bližila se ponoć kada je rekla:

• Život se okreće, ode – pa se vrati. Tvoja i Pajina  sudbina su vezane od pupčane vrpce, kao i tvoja i moja, ali dođu dani kada se spoje u sudbinska dešavanja. U život. Vreme je da svako počne da živi svoj. Ja sam onomad pustila tebe, jer je tvoj otac tako hteo. Vratila si se. A, sada je vreme da i vas dvoje krenete svako svojim putem. Sudbina ti je poslala Jovana. Ne idi od toga, treba ti neko da te voli drugačije od majke i sina. A, sa Pajom ćemo videti šta će biti. Samo da prohoda…Ajmo leći, čeka nas novi dan.

Legle su svaka sa svojim mislima. Milini je bilo drago što je majka podržava. Da je otac živ sigurno ne bi.

Naredni dan je proleteo. Milina je išla do varošice, zvala je bolnicu iz zadruge, rekli su joj da je stabilno i da je stanje nepromenjeno. Da ne dolazi sutradan, već da pozove opet telefonom. Možda se boravak na intezivnoj produži. Potom je zvala Jovana da mu to javi.

• Jovane, Milina je.
• Gde si snu mojih snova!

Pocrvenela je i smejuljila se, ali nije smela da mu pokaže da joj je lepo što to čuje. Već je rekla:

• Zvala sam bolnicu, rekli su da ne dolazim sutra, već da zovem opet. Ne znam, da nije nešto u redu kad su mi to rekli..
• Koliko ćeš biti tu, da zovem i pitam, pa da ti javim.
• Pola sata sigurno.
• Zvaću te.

Dobrila iz zadruge je upitno gledala.

• Šta bi Milina, izgledaš zbunjeno. Joca te zaludeo aaa.
• Šta je s tobom, kakav Joca. Pomaže mi za Paju, zvaće neke ljude da vidi šta se dešava i zašto sutra ne silazi na odeljenje, već ostaje na intezivnoj. Nemoj se šaliti sa mnom u ovakvom trenutku! – odbrusila joj je Milina.
• Dobro, dobro, nemoj da se ljutiš. Htela sam malo da se našalim. Daj da vidim staru zdrastvenu knjižicu pa da pošaljem u socijalno da se overi. Al’ neće to biti za nedelju dana sigurno.

Smušeno joj je dala knjižicu, u čekanju da Jovan pozove. Stalno je zvonio telefon, Dobrila je pričala sa ovim, sa onim, a ona je već počela da se preznojava od muke. Telefon je stalno bio zauzet. Nije mogla da kaže Dobrili da spusti slušalicu, nije znala ni s kim priča. Prošlo je više od pola sata kada joj je Dobrila dala slušalicu.

• Jovo?
• Što volim kad me tako zoveš! – rekao je.

Postiđena je rekla:

• Šta si saznao?
• Pavle ima temperaturu, to se dešava posle operacije. Organizam mu se bori, zato su ti rekli da ne dolaziš. Dok mu ne stabilizuju temperaturu, biće na intezivnoj ili poluintezivnoj. Niko ne zna koliko, to zavisi od njegovog organizma.
• Dobro, dobro.- rekla je Milina i počela da plače.
• Šta ti je, što plačeš?
• Strah me da mu ne bude gore. Žao mi je što je sam, eto zašto. Idem, treba ovde telefon. Čućemo se sutra.
• Ako treba doći ću odmah kod tebe, nije mi teško.
• Ne, ne ne treba. Idem kući. Zdravo.
• Zdravo.
• Idem Dobrila, hvala ti. Pavle ima temperaturu, mogu li i sutra doći da telefoniram?
• Možeš, možeš. Ajde, ne brini se. Biće to sve u redu.
• Hvala ti.

Milina je polako krenula ka kući, otvarala se neka rupa ispred nje, u njoj. Rupa straha. Pomisao da nešto može da krene po zlu nije joj dala mira. Znala je da mora majci reći istinu, dobro je poznaje, znaće ako nešto prećutkuje.

Baba Zora je rekla:

• Ako ga je pijanog Bog sačuvao, i sada će treznog. Ne brini ćeri, biće on dobro.

Cele nedelje je Milina odlazila do telefona, uvek je dobijala isti odgovor. Strepnja je postala deo njene svakodnevice. Dogovorila se da Jovan dođe u subotu po nju, da ode u Beograd i razgovara sa lekarom. Nije više mogla da izdrži čekanje.