Jovan je ćutao tokom puta, što je njoj bilo sumnjivo. Nije se šalio, nije je zadirkivao. Upitala ga je:

  • Jovane, ti znaš nešto a nećeš da mi kažeš? Ne liči ovo na tebe.
  • Ne znam ružo moja, nego si ti u takvom raspoloženju da sam rešio da ćutim.

Do Beograda su slabo pričali. Sumnja i slutnje su zlokobno igrale kolo oko Milinine glave.

Doktor ih je primio. Seli su u ordinaciju i onda je rekao:

  • Kod Pavla je došlo do komplikacija. Jetra mu je u lošem stanju. Stanje ciroze. Odatle infekcija i temperatura. Činimo sve što je u našoj moći.

Milina je počela da plače:

  • Doktore, jel mogu da ga vidim, na kratko bar.
  • Ne može gospođo. On je na poluintezivnoj nezi, priključen je na aparate, infuziju. Kod njega ulaze samo sestre i lekari. Zabranjen je pristup poseti. Nadajmo se da će mu biti bolje i da ćete ga uskoro videti. Sve je u božjim rukama, mi svoj posao radimo najbolje što možemo.

Plakala je i dalje, sagnuvši glavu i gledajući u jednu nevidljivu tačku. Jovan je uhvatio ispod ruke i izveo napolje.

  • Hvala vam doktore. – rekao je.

Milina je stajala kao kip, nije znala da hoda. Nije znala kuda da hoda, šta da radi. Kako da vidi sina, a kako da ga ne vidi…

  • Idemo, vodim te mojoj kući. Smiri se, ima još nade. Hajde polako. – Jovan je gurkao, vukao da izađe iz bolnice.

Maj je bio topao, približavao se jun, sunce je sijalo kao da je leto. Milini je smetala svetlost, zablesnula joj je uplakane oči. Nije mogla da gleda život, kad se njen sin gore na spratu borio za život. Išla je sa Jovanom kao lutka. Stvorila joj se neka rupa u stomaku i nije mogla da diše normalno, gubila je dah, žmirkala je od sunca i onesvestila se na parkingu.

Kada je otvorila oči, Jovan je držao za ruku i mazio je. Bila je kod njega u stanu. Osmehnula mu se, učinilo joj se kao da sanja. A, onda se setila Pavla. Telo joj se opet zgrčilo od bola koji joj je probadao rebra i nije joj dao da dođe do daha. Uspravio je, dao joj je šećera i vode, brisao joj je lice hladnom vodom, dok se polako smirivala. Pogledala ga je izgubljenim pogledom i rekla:

  • Neće preživeti. Znam da neće.
  • Ne znaš, ne zna ni bog, ni lekari, niko.
  • Ja znam Jovane. Osećam.

Mazio je po kosi, ljubio je u čelo dok je plakala. Grlila ga je i na njegovom ramenu ridala.

Pavlu se stanje pogoršalo tog dana. Imao je jake bolove u stomaku, groznicu, temepraturu i pao je u komu. Narednog jutra njegovo srce je prestalo da kuca.

Kraj.

Krezavog Paje više nema.

Nema selo više koga da napija i ismeva.

Nema majka više sina jedinca.

Nema baba unuka jedinog.

Otvorio se bunar tuge koji se nikada neće zatvoriti.