Pavla su nakon par dana sahranili na seoskom groblju. Došlo je skoro celo selo na sahranu.

Baba Zora i Milina su stajale u kapeli i primale saučešća. Mirno i dostojanstveno, kao da su naviknute na bol i patnju. A, onda je ušla Olga, žena njenog bivšeg muža i njega ćerka Milica, Pavlova polusestra. Otac mu nije doša ni na sahranu. Olga je rekla:

  • Oprostite mi, oprostite –  plakala je kao da se njeno dete sahranjuje.
  • Sve ti je oprošteno ćeri, ti si pokušala da spasiš našeg Paju.- rekla je baba Zora.

Ljubila joj je ruke plačući. Milina joj je prišla, poljubila je i rekla:

  • Oprostila sam ti davno. Hvala ti što si pokušala da mi spasiš sina.

Plačući je rekla:

  • Dok sam ga držala za ruku do Beograda, bio je pri svesti. Sve vreme je ponavljao: Majko izvini, baba izvini. Ne znam šta se desilo između vas, ali se pokajao i izvinjavao. Mislim da to treba da znate.

Tada su Zora i Milina zaplakale naglas, grlile su se međusobno, grlile su Olgu, pa i Milicu. Baba Zora je tada rekla Milici:

  • Sada si mi ti unuka, Pavlova si sestra, imaš i njega u sebi. Od danas sam ti ja baba.

Plakala je čuda družina žena, neprijatelji do  juče, a danas rod rođeni. Razumele su sve četiri i to je bilo dovoljno.

Pavle je ostao da ’spava’ zauvek na seoskom groblju, sahranjen u belom odelu, belom sanduku, kako i priliči momcima – neženjama. Plakao je i sveštenik. Znao je Pavlovu sudbinu još od malih nogu. Nije mu mogao pomoći, kao što nije niko. Kao da je odabrao svoj put verovanja drugovima po flaši, kojih danas nigde nije bilo.

Jovan je stajao po strani, uradio je šta je mogao. Organizovao je sahranu, sanduk. Dao je sve od sebe za večnu kuću sina, žene koju voli.