BG 503 – 304

Ponekad mi se čini da se i dalje vozimo varburg karavanom, kaki boje registarskoh tablica BG 503-304.

Otac, profesionalni vozač, majka, brat i ja pozadi. U gepeku sir, kajmak, jaja, zaklani pilići. Sve poručeno od očevih profesora, doktora koje je vozio. Truckamo se Ibarskom magistralom, sa mirisom alkohola napred, sira otpozadi. U savršenoj svađi oca i majke.

• Jel si morao opet da se napiješ?
• Evo, prekini!
• Hoćeš li ti ikad biti trezan muž?
• Sada ću da stanem i da izbacim i tebe i njih napolje, ućuti, ućuti, ućuti.

A, nas dvoje pozadi dižemo nepostojeće staklo tišine, straha, krijući se iza osmeha pokrivenog rukom.

Nas dvoje nepostojećih u njihovom trenutku roditeljstva, vožnje od Kosmaja od Beograda.

Nas dvoje nevidljivih, jer smo na zadnjem sedištu, a između nas staklo uprljano pljuvačkom, ili su to bile nevidljive suze, ćutimo jer ne smemo ništa da kažemo.

Nas dvoje koji polako dižemo nevidljivo staklo između nas. Da se ne vidimo više u tom trenutku, sećanju.

Sećam se da sam silno želela da upamtim broj registarskih tablica braon varburga. Plavi nisam uspela da upamtim. Njega se sećam jednog jutra zgužvanog u našem dvorištu. Strašno sam se uplašila tog pandursko – plavog izlupanog varburga, u kom smo slušali Miroslava Ilića kad smo išli u selo. Svakog leta osnovne škole. Kasnije sam saznala da je otac vozio tetku i teču do Beograda, da je tetka nosila crno beli televizor na popravku, i da je auto sleteo sa Ibarske magistrale u ponor. Da je televizor izlupan kao i auto, a da su oni svi živi.

I uvek sam se plašila kad se vozimo s  njim, hoćemo li kao Verka i Minda s televizorom sleteti u neku provaliju.

I onda je stigao kaki varburg karavan sa registarskim tablicama 503-304. Zadnji auto u njegovom životu.

Ostala su stakla zauvek. Nevidljiva, neperiva i ušljiskana decenijama.

Ostale su reči:

• Budite pošteni, šta god radili u životu. Jedino se obraz  nikada ne pere.

Koliko god bili gluvi i slepi za njihove reči, dela, nedela, neumeće vaspitanja, ovaj savet se primio.

Pošteni smo.

Možda ne prema sebi, ali prema ljudima jesmo.

Možda je taj savet bio greška, ali izgovoren iz pijanog uma više puta, više decenija – ostao je kao očev zavet.

Živeo je i on u nepoštena vremena, ali se čvrsto držao tog postulata.

Nepoštenje i dalje vlada, prljavi obrazi takođe. Prljavi toliko da se nikada neće oprati. Takva voda i sapun ne postoje.

Šta onda ostavljaju svojoj deci u amanet?

Nesvanuće

Jednom sam popila pandurski pendrek, ali to nije bilo na demonstracijama. U centar nisam ni išla, nije mi dao brat. On je tada bio držač pendreka, i znao je zašto ne treba da idem u Kolarčevu. Demonstrirala sam u lokalu. Bila je Jerkovačka opozicija, koja je šetala po kraju. Tada sam zgotivila komšiju. Čovek, koji je gospodin, profesor nečega, sa svim titulama. Kad sam ugledala kako se oslonio na kontejner, koji smo postavili kao barikadu na raskrsnici, i cirka pivo u teksas jakni. Zaobožavala sam ga i tako je do dana današnjeg.

Moj poljubac s pendrekom je bio ispred kućnih vrata, i Mica se cokila.

Devedesete (dokle li ću ih spominjati?), preživljavanje. Svako kako zna i ume. Komšija je nabavljao benzin, nemam pojma gde, držao ga u podrumu u buradima za kupus. Mnogo puta sam prošla pored tog benzina kada sam išla da uzmem nešto iz podruma, i ništa. Kada je ujutro presipao u flaše, cela zgrada je smrdela na benzin. On i sinovi su išli da rade, švercuju benzin da bi imali šta da jedu. Niko od komšija im ništa nije rekao. Do jednog – jednog dana. Taj komšija je malo nezgodan, teška narav. Nešto se već tukao sa predsednikom kućnog saveta, pa su se sudili.. nisam ni tada znala tačno šta se dešavalo, a ne znam ni sada.

Elem, tom nezgodnom je dopizdeo ovaj s benzinom, a ovaj s benzinom je voleo  doobroo da potegne. U to vreme ko zna šta je pio, a bio je užasno nezgodan kad se napije.

Poče tornado u zgradi u tom nekom danu, čulo se urlanje u hodniku. Majka, otac, familija, ti ćeš meni da ću da zapalim zgradu, tras- bum. Pobiše se. Neko ih je razdvojio, nisam izlazila da gledam, ali sam čula sve.

Ne prođe mnogo, čuje se opet urlanje, al’ tu je kod mojih vrata. Otvorim vrata, a policija došla da vodi komšiju s benzinom. On olešen od alkohola neće da ide, uhvatio se za gelender i ne pušta se. Tu ja priđem panduru da mu kažem da mu da da obuje papuče, komša u čarapama.. i baaam, pendrek me gurnu ka vratima, a ja Micu.

• Ne ometajte hapšenje!

Ja u šoku, ej mene šljopi pendrek ispred mojih vrata i to zbog papuča!

Odvedoše komšu u  čarapama niz stepenice u stanicu.

Šta je dalje bilo, ne sećam se.

Komšije su sudile oko toga, benzin je izbačen iz podruma. I ceo komšiluk je bio na strani benzinca, a ne ovoga što ga je tužio, i realno bio u pravu.

I sad kad se setim toga, stvarno bre nismo bili normalni. ’Ladno smo mogli da odletimo u vazduh sa toliko benzina u burićima za kupus. Jedna cigareta slučajno bačena, upaljen upaljač i ‘cigani lete u nebo’. Ali, zašto se niko nije bunio, to mi nije jasno. Niko nije smeo, hteo šta li? Svi smo prećutno živeli na bombi zbog komšijinog hleba.

 Svi smo bili različiti. Benzinac konkretno je obožavao Slobu, baba – stan pored ga je obesila na zid, moj torima je bio za Šešelja, mi za Vuka Draškovića ( jebo nam pas mater), Čedu, Otpor.. I svi smo se svađali. Svi u krug. I nismo razgovarali jedni s drugima zbog Slobe, Šešelja, Čede… ali nismo izdavali jedne druge. Živeli smo na benzin hlebu, jer komšija nije imao drugi posao.

Ovi što nam zadnju deceniju daju benzin i šibicu, sa slikom hleba i njihove dece, bacaju bombe mržnje svakodnevno. Dele nas kao SFRJ nekada. I većina ćuti, kao mi onomad za komšiju benzinca. Za divno čudo nismo bili od onih ’da komšiji crkne krava’. Imali smo istu bedu za vratom. Sada, kao da je nemamo. Nekima je lepo ovo pišanje po nama, jer on ima pare, posao, burazera, kuma…

Muka mi je.

Dokle ćemo živeti na benzinu u podrumu života?

Tihovanje za Dostanu

Nikad postaje deo svakodnevice,

 deo onih što ostaju.

Onih što su otišli, zauvek.

Nikad je najteža negacija.

Nepopravljiva.

Kruži po porama života

Srca

Duše

Nezaborava, teške negacije.

Nikad uzima sve i ne vraća baš nikad.

Nemoć, još teža negacija, nad kojom ne možeš ništa.

I sve te negacije, završavaju eru jednog života.

Života, koji je trebao da živi,

A nepravedno je otišao.

Dostana – koje više nema

Sve te nepravedne nepravde uzimaju i ne vraćaju ništa.

Uzimaju ono što im ne pripada.

Jer im se može.

Jer im ne treba razlog.

Jer su uvek gladne bola.

Daju večni odlazak onih koji su nekada popreko pogledali.

 Koji su ih mrzeli.

 Kojima su već uzeli parče srca i zatrovali ga celoživotnim bolom.

Sve te nepravedne nepravde nemaju opravdanje.

I ne, nema tu boga.

Nema.

Da ga je bilo dao bi život.

Njoj, koja je volela život.

A, on je ostavio.

Zauvek.