Elaborat o jajima

Elaborat o jajima

Za šta nam služe kuvana jaja?

Za farbanje za Uskrs.

Punjena jaja kad ostane od Uskrsa.

Pobusani ponedeljak.

Za dijetu.

Meze.

Rusku salatu ( Mimozu).

Rolovane đakonije (zaboravila sam ime).

I to je to.

Pržena jaja u svakom smislu.

Kao omlet, jaje na oko, kajgana ( ovo je drugačije od omleta kad bi se gađali jajima). Uprži se očas posla i pojede isto tako.

Jaja služe kad nemaš ništa u kući, da ih jedeš pržena.

Umućena jaja za razna pohovanja, kolače, torte, rolate i svašta nešto s brašnom. Prženicee! Palačinke!

Dakle, sutra se kuvaju i farbaju jaja, a posle ko zna kad.

Jaja više vrede kad se razlupaju nego kad se kuvaju.

Nisam polupana kao jaje, ovaj elaborat je nastao iz ćaskanja sa sestrom. Mi uvek vodimo jako smislene razgovore, pa da podelim zapažanja.

• Gde si? – upitah je, jer nije kod mene da gledamo seriju.
• Evo, sad sam jela jaja. Dva. Prvi put danas.
• Kuvana?
• Ma jok, ko to da čeka. Upržila sam i smazala.
• A, za šta služe kuvana jaja? – upitah

I odosmo u filosofije.

Bolje je pričati o jajima, nabrajati potrebnosti ili nepotrebnosti istih, nego pričati o ratovima, sankcijama, akcijama, kamencu na lavabou… Dostaninom spomeniku…

Jajima se zaobilaze krivine neizgovorenih misli.

Keba

Ona moja sestraaa, rodila je Aleksandra prvorođenog  13.1. 1993.  Divneee godine za nezaborav. Tad sam upoznala Kebu, jerbo je neko pustio Bregidi džanum.

• Ko je ovo?
• Keba?
• Kebaaaaaaaa, jeeeeeeeees!

U sobi Gogijevi pankeri skaču do plafona, šutka na nivou i drma Bregidi džanum. Od tad najbolje obožavam Kebu jer je obeležio Acino rođenje. Ima da popizdi kad ovo bude čitao, ljubi ga tetka.

Ovaj uvod je samo u svrhu dočeka Srpske Nove godine. Uvek kod Nikolića, Acin rođendan i posle doček.

E, jedne godine – ne sećam se koje, dogovorila se ekipa sa ove Jerkovačke strane, da pravi doček – žurku kod Filipovića. Sa sve decom. Nisam sigurna da li su pošli u školu, ili neki jesu. Abitno.

Niko od nas nema neke pare, ali ima dobru volju. Dogovor je bio da svako napravi nešto za klopu, da se gricne dok čekamo. Pozvali smo i Dacu i njene af kors. Reče – možda.

Skačemo mi sa sve decom, Budić i Tanja sa tri ćerke, Plavojka sa dva sina, kum Vecko, Goca i sada pokojni  Zdravko, Mihailo, Fića Tamara, ja, Jelena i Saša sa čašom na glavi i Iva… Drž, drž.. I Falco, i kralj Kokaina i Keba. Sve.

U nekom trenutku frka. Šta bi.

• Jes ti pravila carsku pitu?
• Jesam.
• Saša se zadavio sa nečim od slanine.

Izlazi Budić iz kupatila, oči mu krvave od povraćanja i kaže:

• Preprečilo se nešto, nit ’tamo – nit’ vamo. Šta si bre stavljala unutra. Panjeve neke?

Inače, on je gadljiv i ne jede kod nikoga, al’ ovo je hteo da proba i umalo ga nisam koštala života.
Do kraja sam bila panj, drvo, greda, daska.

U neko doba, možda je prošla ponoć, ugledasmo kroz prozor džumlu od ljudi.

• Jebote, Daca dovodi ceo Jerković!
• Propašćemo kod Draška, gle šta ih je!

Kad su krenuli da ulaze, nikad kraja! Stan se napunio kao pedesetica u sred podneva. Još jednom je tako bilo, za njen 47mi rođendan. Ali, to je za posebnu priču.

Uglaviše se Nikolići i pridošlice. Drž tamo, deca ’vamo, ljubi ovog, ljubi onog, đipaj levo, drmaj desno..Do jutra.

I, ništa se  posebno nije dogodilo, osim Budića i grede u grlu, al’ nam je bilo lepo.